Miroslava Mira Alečković (1924-2008), rođena je 2. februara 1924. godine u „Srpskoj Atini”, Novom Sadu (gde je krštena u Nikolajevskoj crkvi), od majke Drage Trpinac , po njenoj majci iz poznate vojvođanske porodice Marića. Brat Mirine majke Drage bio je Miloš Marić, otac Mileve Marić-Ajnštajn. Po majčinom ocu Mladenu Trpincu, Mira je poreklom iz srpske Dalmacije . Mirin otac Mašan Alečković, pisac i novinar,Srbin, iz Trebinja, streljan je u toku rata. Od svoje druge godine života Mira Alečković živi u Beogradu, ali je detinjstvo provodila u Novom Sadu, na Kosovu , gde je njena tetka Jelena Trpinac decenijama bila učiteljica, u Kninu i u Crnoj Gori. Iz toga vremena ostala joj je ljubav prema čitavoj Srbiji.
Mira Alečković u Beogradu je završila francusku osnovnu školu, francusku i srpsku gimnaziju, a potom studije slavistike i književnosti i Fušeovu školu u Parizu. Udala se 1947. godine za slikara Savu Nikolića Graždanskog (Srbina iz Hrvatske po svom pretku ruskog porekla), koji je uradio jedan od najlepših njenih portreta u ulju. Mira Alečković rodila je troje dece.
Iako je bila u mladosti pod pokroviteljstvom (i stipendijom) Patrijarha srpskog Varnave koji ju je smatrao izuzetno obdarenom za književnost i filozofiju, njenu sklonost ka filozofiji i svetu misli prekinuo je rat.
Još kao mlada devojka sa perfektnim znanjem francuskog jezika, Mira Alečković predaje francuskom ministru spoljnih poslova peticiju srpske omladine protiv rata. Ali, napad na Beograd niko nije mogao da spreči.
Mira polazi kao dobrovoljac kraljevske vojske i stiže do Doboja i Priboja gde prisustvuje predaji ključeva grada nemačkoj vojsci. Posle ovog događaja, odlučuje se da se priključi pokretu otpora.
U Beogradu je hapsi specijalna policija Gestapoa na čelu sa Božidarem Bećarevićem koji naređuje da je tuku volujskim žilama. Posle nekoliko dana premlaćivanja, iz Gestapoa je spasava srpska Patrijaršija, kojoj je zbog toga čitav život bila zahvalna. Sa teški ranama na nogama, Mira Alečković krišom napušta Beograd i pridružuje se narodno-oslobodilačkom pokretu.
Bila je ratnik i borac , a u bolničku ratnu službu primila ju je dr Saša Božović .
Iz rata , u kome se istakla velikom intuitivnošću i hrabrošću, Mira Alečković izašla je kao rezervni vojni starešina i kao delimični invalid. Ali, ceo život nastavila je da se bori za slobodu srpskog naroda i za socijalnu pravdu. Posle oslobođenja dobrovoljno je radila na smeštaju ratne siročadi.
Nastavila je da se bori protiv daljih nepravdi koje je donosilo novo vreme. U romanu «Jutro», opisala je prvu posleratnu otimačinu i borbu za vlast. Sve poslove posle oslobođenja, osim posao u Udruženju književnika, radila je dobrovoljno. Na suđenju pesniku Gojku Đogu, među prvima je stala u njegovu odbranu. Ostala je njena rečenica upućena tadašnjim vlastima : «Jadno li je društvo koje sudi pesniku !»
U demonstracijama 1968. godine, izlazila je da podrži studente u njihovom buntu i da im čita pesme , čak i kada je naređeno da se u studente puca. Nekoliko puta je tajnim glasanjem od strane drugih pisaca birana za predsednika Udruženja književnika Srbije i Jugoslavije. Štitila je nemoćne i pomagala stotinama ljudi. Od sedamdesetih godina prošloga veka , njen dom je bio mesto gde su stizale izbeglice sa Kosova i Metohije i boravile dok u Beogradu ne bi bile prihvaćene.
Mira Alečković sarađivala je i održavala kontakte i sa članovima srpskog svetskog rasejanja čitavog svog života. Bila je i dugogodišnji član Društva potomaka starih ratnika i drugovala je sa Milošem Tošćem, Soluncem i jednim od 1.300 kaplara.
Mira Alečković dobitnik je za života mnogih nagrada: Ordena za hrabrost, u antifašističkoj borbi , ruske otadžbinske medalje, Nagrade „Milica Stojadinović Srpkinja”, i njoj najdraže Velike zlatne medalje „Car Dušan”, primljene u Gračanici, sa obrazloženjem: „za prisustvo pesnikinje i njene poezije decenijama u svim mestima Kosova i Metohije”.
Od stranih odlikovanja odlikovana je: Vitezom Legije časti (od predsednika Republike Francuske– Šarla De Gola; predao Andre Malro), Oficirom Legije časti (od predsednika Republike Francuske, Fransoa Miterana), Oficirom umetnosti i literature (Francusko Ministarstvo kulture), „Veliki senegalskim Lavom” dobijenim od Leopolda Sedara Sengora i Medaljom za hrabrost Velikog ruskog Otadžbinskog rata.
Mira Alečković bila je osnivač i urednik biblioteke «Epoha» , savremenih stranih pisaca (Nolit ), u kojoj je prvi put objavila dela Prusta i Kafke. Autor je više od 30 knjiga za decu i odrasle. Najpoznatije knjige za decu su: Zvezdane balade, štampane u više od 20 izdanja, Careva poljana (Prizren) roman za decu Zbogom velika tajno, štampan na nekoliko jezika, koji je bio školska lektira u nekoliko zemalja, Pesme za mamine oči (akademija Pistoje, Firenca), i mnogi drugi…
Najpoznatiji ROMANI I ZBIRKE ZA ODRASLE su: Krik mladosti, prva zbirka pesama za odrasle Tri proleća,( Prosveta, Beograd), Poljana, pesme ( Matica srpska, Novi Sad), Tragovi bez stopa, pesme (Prosveta, Beograd), Ljubavi je malo, pesme, (Veselin Masleša), Sarajevo, Da život bude ljubav (Školska knjiga, Zagreb), Podzemni heroji (Prosveta, Beograd), Probodeno nebo, izbor pesama koji je sačinila Desanka Maksimović (Valjevo), roman Jutro, Zašto grdiš reku, roman, nekoliko izdanja, Opomen (Narodna knjiga, Vuk Karadžić, Beograd) i drugi…
Pesme Mire Alečković uvršćene su u Antologiju srpske poezije HH veka, u izdanju Slavističkog Istituta Moskovskog državnog Univerziteta, a prevod i izbor pesama sačinio je – šef katedre Slavistike Univerziteta u Rusiji ,profesor Andrej Bazilevski.
Dela Mire Alečković prevedena su na oko dvadeset – stranih jezika: italijanski, francuski, poljski, ruski, letonski (tj. – latvijski), grčki, gruzijski, ukrajinski, slovački, mađarski, rumunski, bugarski, slovenački, makedonski, albanski, mongolski jezik . Sama ona govorila je tečno nekoliko jezika.
Mira Alečković ostala je upamćena po svečanoj pemi «Jugoslavijo» (na muziku Nikole Hercigonje), koja je pevana i svirana u više generacija.
Nerazdvojni prijatelji pesnikinje Mire Alečković bili su : njen kum Branko Ćopić, Aleksansar Vučo, sa kojima je osnovala književni časopis za decu «Zmaj», pesnici Duško Radović, Mika Antić, Raša Popov, Pero Zubac, slovenački književnik Ciril Kosmač, Solunac Miloš Tošić, Naum Đorđević, unuk ruskog slikara Vereščagina Saša Sergeevič Plevako ,Sergej Mihalkov, otac Nikite Mihalkova, Pablo i Matilda Neruda, Klara i Andre Malro , Blaga Dimitrova, indijska pesnikinja Amrita Pritam…i mnogi drugi…
Ali njen prvi, najveći, doživotni i nerazdvojni životni prijatelj, sa kojim je delila dobro i zlo, putovala po Srbiji i svetu, borila se i čitala poeziju deci i mladima decenijama, bila je Desanka Maksimović.
PONEŠTO OD ONOGA ŠTO SU DRUGI REKLI O MIRI ALEČKOVIĆ I NJENOJ POEZIJI:
ARTUR MILER, američki književnik:
„Kada bih ja birao i odlučivao koje su tri najvrednije najsposobnije i najradnije žene – na svetu, dakle, po mom mišljenju, među njima bi svakako morala biti i vaša književnica – Mira Alečković”. . .
Pesnik DUŠAN MATIĆ, u svom predgovoru za zbirku pesama Mire Alečković Zatečena u ljubavi piše: «Poezija će i ubuduće ubrajati u svoje osnovne, elementarne, da ne kažem večne teme – more sa kojim se meša sunce, mesečinu, travu, kamen, ljubav, mržnju, smrt, kataklizmu. Ali i jednu novu mogućnost uništenja celokupnog života na zemlji, izazvanog jednim jedinim pokretom neke nečovečno čovečne ili čovečno nečovečne ruke. Ta će zebnja odsad davati neizbežnu novu boju ljudskom senzibilitetu»…
Profesor ZAGORKA KALEZIĆ u svom predgovoru za zbirku pesama Mire Alečković «U paprati nespokoja», kaže… «U opsežnoj panorami tema i motiva pjesništva Mire Alečković, u lepezi značenja njenog djela, kao jedna od konstanti provlači se slika i doživljaj revolucije. Globalno govoreći , pojava o kojoj je riječ uslovljena je dvjema okolnostima. Na jednoj strani, svojim profinjenim sluhom, svojom otvorenom ličnošću i izuzetnom senzibilnošću, pjesnikinja je bila i ostala primjer tananog duhovnog instrumenta na kojem su našli odjeka mnoga misao i doživljaj iz ovog kruga. Ljubav prema zemlji i narodu u njenom slučaju je bila preuzeta iz najuže sredine, iz porodice i njene okoline, iz tradicij ekoja se ne može opisati spoljašnjim sredstvima, jer je sama po sebi duhovna kategorija. Na drugoj strani Alečkovićeva pripada generaciji koja je u ranoj mladosti proživjela prve i presudne revolucionarne potrese, kolebanja i uzlete, rušenje starih i traženje novih vrijednosti, najprije u vizijama, a potom u stvarnosti. Bila je svjedok i učesnik krupnih događaja, onih koji su mijenjali lica i karakter stoljeća, studentskih demonstracija i prvih žrtava sa beogradskog pločnika, rata i okupacije,, velikih borbi za slobodu, velikih pobjeda i isto toliko velikih žrtava, potom izgradnje zemlje i novog društva. Podjednako je pri tom zapamtila podvige ljudi, junaka iz bitaka i malih, tj. takozvanih malih ličnosti, najčešće anonimnih jedinki iz mase. U ovom kontekstu su je naročito potresali slučajevi stradanja i herojskih podviga djece u ratu. Čitavu jednu zbirku, čuvene Zvezdane balade , posvetila je malim herojima. Pri tom su ove pjesme podjednako značile slavljenje postojanosti i hrabrosti, morala i junaštva, kao i osudu rata, brutalnog nasilja, animalizma.
…
Revolucija u poeziji Mire Alečković ima mnogo lica i samo jedno biće. U stihovima iz ovog tematskog kruga, pjesnikinja je opsesivno zagledana u fantastiku stvarnog i stvarnosnog. Nezavisno od toga da li su u pitanju motivi iz vremena okupacije i otpora tuđinu, Mira Alečković se stvaralački bavi jednim fenomenom. To je užas ratnih zbivanja i etička veličina naroda. Pred strahotama rata ona je zastala kao pred otvorenim infernom vlastitog vremena i sredine. Moralna snaga naroda, međutim, javila se kao izraz vitalizma, koji je jedini u stanju da se odupre paklu oko čovjeka i paklu u čovjeku. Pjesma, primjera radi, «Tri devojčice iz sela lipe», u kojoj tri male junakinje jedine preživljavaju zgarište svoga sela, ostaje kao nijemi svjedok čudovišnog ljudskog nagona za rušenjem. Istovremeno, junakinje ove pjesme su primjeri pribranosti kojom se spasavaju iz čeljusti nestajanja. Tako se pjesma zbiva, odnosno strukturira kao svojevrsna uzbudljiva priča, kao sintetički iskaz lirskog, dramskog i narativnog.
…
Prkoseći silama mraka ili ih potirući, Mira Alečković se često iskazuje iz ravni vlastitog doživljaja. Ne znači, razumije se, da je pjesnikinja svojim okom vidjela sve što je opjevala. Ali bi se zato moglo reći da je sve što je postalo predmetom njene pjesme, svojom dušom osjetila. Otud se može govoriti o snažnom duhu i pečatu personalnosti, odnosno o važnoj dimenziji autobiografičnosti njenog pjesništva. U ovom kontekstu najbolje su one njene revolucionarno-refleksivne pjesme u kojima se, na teretu borbe suprotstavljaju, prožimaju i uzajamno nadvlađuju slike i motivi ljubavi i smrti.
…
I pored sveprisutne ljubavi koja je najplodnija podloga života, čovjek nije u stanju da shvati njenu graditeljsku i braniteljsku moć. Zato je pjesnikinja u zbirkama Opomen i Zatečena u ljubavi ostvarila svoj puni kreativni domet i snažnom misaonošću usmjerena, oblikovala ostvarenja raskošne jezičke i uopšte izražajne fakture.
Iščitavanje hijeroglifa prošlosti ili pokušaj metafizičkog razrješenja krupnih životnih tajni čine ovu poeziju misaono pregnantnom i samosvojnom. U bogatim variranjima teme čovjekove misije, u postavljenim pitanjima i nagovještenim odgovorima na njih, Mira Alečković dostiže svoj poetski zenit. Sa svakom novom zbirkom ona je pouzdano pogađala u središte problema, u sve one teme koje prate običnog čovjeka, čine njegovu svakodnevicu, zbunjuju ga ili onespokojavaju, ruše mu snove ili rasipaju snagu. Zato Alečkovićeva važi za istinskog poetu koji ne zbunjuje svojim poetološkim premisama niti svojim autopoetičkim sistemom, nego ide «ravno» u pohode duši i razumu svojih čitalaca». …
Profesorka ZAGORKA KALEZIĆ parafrazira potom SLOBODANA Ž. MARKOVIĆA i opisuje poeziju Mire Alečković njegovim opisom « nastavka i bogaćenja naše najbolje srpske tradicije, koja se naslanja na bisere narodne lirike i nadrasta ih».
Književni kritičar VOJA MARJANOVIĆ piše da revolucionarno u delu Mire Alečković odaje njeno «osećanje društvenog i rodoljubivog prema prošlosti i savremenosti».
RATIMIR PAVLOVIĆ, pisac i kritičar iz Francuske kaže: Poezija Mire Alečković je poezija humanosti i ljubavi, velikog tradicionalnog pesništva.
Profesor ZORAN GLUŠČEVIĆ u svom opširnom eseju piše da se poezija Mire Alečković «razvija u refleksivnu liriku , a da njeno pesništvo već dugi niz godina predstavlja deo radosti naše kulture»…. «Zato je lirika Mire Alečković pesništvo dobroga kova, jer je uspela u sebi da ostvari taj srećni spoj između nežnosti i rumenila prvih drugovanja u setnu i nespokojnu viziju tog istog sveta».
BORISLAV PEKIĆ sećajući se u svom Dnevniku Mire Alečković tokom proleća 68. godine: …“Ovde se, uostalom, mora verovati u ono što se kaže ili ćutati. Laž se odmah prepoznaje. Samo, koliko će ta čistota trajati ? Ma koliko traje, trajala je… Sala heroja na Filozofskom. Govori pesnikinja M(ira) A(lečković). Njena ćerka je u Pokretu. M.A. ima, dakle, ovde i porodične obaveze. No, ne čini se da su samo to. Skojevski iskreno deluju njene reči. Kao da žali za mladošću… „
DR VOJISLAV KOŠTUNICA: Svima je dobro poznato ime Mire Alečković. Svoju veliku i iskrenu ljubav prema zemlji i narodu, mnogo puta je dokazala u životu, dajući ličnim primerom i umetničkim ostvarenjima najbolji primer i siguran putokaz mlađim generacijama. Pored umetničkog doprinosa Mire Alečković veliko je bilo i njeno iskreno ulaganje u budućnost Srbije – u srpsku decu…Brojne nagrade i visoka priznanja koje je dobila Mira Alečković u zemlji i u svetu, samo su potvrda onog najvećeg priznanja koje je dobila od svojih čitalaca i srpskog naroda .
ALEKSANDAR SERGEEVIČ PLEVAKO, počasni član Petrogradske Akademije nauka i umetnosti i unuk čuvenog ruskog slikara Vereščagina o Miri kao čoveku kaže: «Mira Alečković bila je veliki borac za ljubav među ljudima, za ljubav prema ruskom narodu i neverovatno hrabra žena».
U Parizu, 1953. godine, BORISLAV MIHAJLOVIĆ MIHIZ u predgovoru za prevod ciklusa pesama Mire Alečković piše: «Sa tri zbirke lirskih pesama Tri proleća, Tragovi bez stopa i Poljana, i mnogobrojnim stihovima za decu, ime Mire Alečković postalo je poznato svojim jasnim stihom i tananom i iskrenom poezijom – ljubavlju za ljude postalo voljeno, a lepo ostvarenom vezom između narodne prozodije i umetničkog stiha i lucidnom smelošću smele i iskrene reči – postalo je cenjeno.
…
«Ova mlada žena, poreklom srećna mešavina ravičarskih krajeva Jugoslavije i brđanskih krajeva Hercegovine, smelo je od pesme i stiha napravila vokaciju svoga života i u roku od osam godina uspela da se njena pesma čas peva napućeno iz grla, čas kao naivna arabeska, čas kao krik straha i užasa, da se čuje, razume i voli».
Pesnik za decu DRAGAN LUKIĆ o Miri Alečković kaže: «U Mirinim pesmama i pričama, bajkama i romanima je sav čovek : od rođenja do dede i bake. Kad se sve njene pesme, priče, bajke i romani sakupe – to je jedna čovekova istorija»…
MIROSLAV – MIKA – ANTIĆ, srpski pesnik rodom iz Mokrina u Banatu i veliki prijatelj Mirin kaže:
«Želeo sam da je podelim na pisca za decu i pisca za odrasle. Nabrojao sam mnoge knjige, od Tri proleća do ove poslednje Nebo detinjstva, čak sam i insistirao na tome da je jedna Mira pisala Zvezdane balade, a druga Mira Zašto grdiš reku. Ali, kad pogledate čoveka kompletnog, onda shvatite da su knjige samo raznobojne niti izvučene iz pređe iste duše»…
…
„Ovo što se događa čoveku kada drži u rukama novu zbirku pesama Mire Alečković „Staza srebrom izvezena” pre od svakog čitalačkog čina podseća na prisustvovanje izložbi narodnih motiva sa juga Srbije, negde u kosovsko – metohijskom i vranjansko – pirotskom kraju. To su reči izatkane od vekovne mašte starih razboja i vezova, ima tu i obične seljačke ruke onih naših predivnih i plemenitih baka i prabaka, i gospodstvene ruke jedne Jefimije, ima tu ćilima i tkanica, ima pregača i povezača, ima pojaseva i zlatom protkanih ukrasa na jelecima i anterijama, ima mirisa prizrenske svile. . . jednom rečju: ima neke plemenite i dostojanstvene večnosti.
Prvi put srećemo ovakvu Miru Alečković. Izuzetno novu, svežu, nesvakidašnju, bajkovito lucidnu, svu posvećenu boji i ornamentu reči, na onoj nevidljivoj granici realnog i fantastičnog. Miru Alečković koja, ovim kazivanjima, prstima predivnim, najfinijim, tka i veze staze u čaroliju detinjstva, narodsku, vukovsku, neverovatnu po izvornoj snazi.
Čini se kao da je, prolazeći kroz stvarnost, zalutala na onu, volšebniju stranu nama poznatih dimenzija i odatle nam šapuće glasom od vremena i usuda.
Magijska je to poezija, dosad neizgovorena u nas, pa mi je u prvom naletu čitanja delovala kao zaslepljujuća svetlost. I tek kad sam počeo ponovo, i opet ponovo, da se vraćam tim stihovima, blesak je utihnuo, navikavao sam se na takvu pesmu, neočekivanu, kao da je dolutala iz neke davne, pogašene civilizacije.
Posle šestog čitanja, spreman sam da potpišem ove redove, iskreno zaradovan što me je ova srebrom izvezena staza odvela u svet jedne izuzetne poezije za mlade i najmlađe.
Evo posle Ivane Brlić Mažuranić nešto što je više od narodnog srebra. Evo zlata izvezenog jednom pesničkom stazom.”
A iz pera DESANKE MAKSIMOVIĆ ostalo je zapisano za večnost: «Mira Alečković nije pesnik koji se zaludno igra rečima, njeno srce se odaziva ljudskim tragedijama. Pomirivši na neki način svoju borbenost i svoju setu i tihost, napisala je zbirku pesama Noć ova poslednja, dosad najzreliju i najslojevitiju, nadahnutu vizijom noći opšteg uništenja sveta»…
…
I dalje kaže Desanka : «Šta poezija Mire Alečković predstavlja u našoj književnosti, a osobito za vas, lako ćete osetiti ako zamislite da u čitankama nemate njenih pesama» …
Na ispraćaju Mire Alečković na daleka i večna putovanja, posle vojničkih pozdrava njenih saboraca, posle nadahnutih reči Pere Zupca, Radeta Zlatanovića i njoj dragih pesnika sa Kosova i Metohije, širom čitave Srbije, Balkana i sveta, svi su složno zaključili: «Probila je nebo pesnikinja Probodenog neba» i «Preselila se u večnost i zvezde pesnikinja Zvezdanih balada». «Otišla je dobra vila iz naših čitanki»…
iz arhivskog materijala pregled sastavila Mira Bulatović
Veliki se radjaju samo jednom a nikada ne umiru,dok ostali se cesto radjaju i umiru jednom – zaboravljeni.