Nikla sam iz ove ravnice,
čvrsta, postojana, široke duše,
kao prostranstvo oko mene,
bogato lepotom, ljubavlju
i mirisom svojih nepreglednih polja.
Sazdana od zemlje
crne, lepljive al plodne,
što samo zna da daje,
bez koje ne možeš i koja se voli.
Nosim je u sebi ljubavi puna,
za sve ljude i sve što na tebi živi,
za reke što pitomo teku,
za prepuno dvorište
moje seoske kuće,
za laste pod strehom
i goluba što sa krova guče.
Volim njene reke,
bućku što se čuje,
miris polja kad u brazdu stanem,
pogled na zeleni beskraj,
suncokret u cvetu
i košnice pčela kraj prašnjavog puta.
Volim i motiku , vile,
svaku balu žutu,
znoj sa tela što se sliva,
kad upeče sunce žarko.
Bagremove, dunje žute,
vinograde, trešnje rujne
i pudara kada bičem,
čvorke brojne rasteruje.
Vezana za tebe,
hraniteljko, mučenice naša ,
stvorena od tebe i živim sa tobom.
Nosim te u duši,
tvoj nerazdvojni deo ja sam,
spremna, da jednoga dana
ponovo Ti, budem.
Ravnico moja, moja majko, oče,
vazduhu što dišem,
lepotom svojom oči mi napajaš,
dobrotom dušu i telo hraniš.
Od zemlje smo postali i zemlja ću biti,
ali između ta dva
molim te Gospode,
učini da ja, na nju ličim!
Ostavite komentar