Ptico moja, anđele sa grane,
Tvoja pesma, mojih suza brane.
Kad zapevaš, oči mi se bune,
Suze krenu, usne mi se zbune.
Ptica moja, moj slavujski glas,
Da smo jedno bili, ne zaboravi nas.
Tvoja pesma, novog jutra zora,
Od kad tebe nema, uvela je flora.
Bila si mi ptica mira,
Moja maslinova grančica.
Bez tog mira pun sam nekog hira;
I pored tog hira, ne dam da te iko dira;
Moja ptico, moj slavuju, moja najlepša lira.
Svojom nežnom pesmom u srce me dirneš,
U nemirima mojim iz mrtvih me digneš.
Kada glas svoj pustiš, da li možda slutiš,
Duša mi vileni i pamet mi pomutiš.
Moj mali slavuju, neka moje reči čuju,
Srce i duša još uvek od tebe boluju.
Nedostaje mi tvoja pesma, tvoj glas,
Sve što mi ostade jeste sećanje na nas.
Ostavite komentar