Verujte mi, deco, nije šala –
u mojoj bašti živi vila mala.
Ima lepa šarena krila
i zove se Dobrila.
Voli moje mirisno cveće,
ukrasne trave i drveće.
sa pčelama se najviše druži,
a spava u omiljenoj ruži.
Niko je osim mene ne vidi,
jer se Dobrila veoma stidi
i od tuđih se pogleda sklanja
iza jednog starog panja.
Jednog dana šetala sam u bašti, zamišljena, prepuštena mašti, kad začuh nepoznat glas: „Otvori nas! Otvori nas!“ Preda mnom su bila vrata sva od dragog kamenja i zlata. Pitah se otkud su se tu stvorila, […]
– Mamice, tatice, pogledajte mi lice! I stomak, ruke, noge… Svuda su crvene tačkice mnoge! Mama i tata složno vele: – Dušo, to su varičele. – Molim? To je bolest neka? Ima li joj leka? […]
I ja sam dete naše zelene planete što se Zemlja zove i imam svoje snove. Sanjam svake noći da će lepše vreme doći, da sačuvamo prirodu – zemlju, vazduh i vodu. Zato molim sve roditelje, […]
Copyright © 2013 - 2023. Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar