U samoći, na golgoti
gde se oštar kamen budi,
tu se čežnja sa suzama
bolno ljubi.
Surovo je mesto smelo,
tu se gnezdo pradedova
na čuvanje zavičajne
sreće svelo.
Crkva mala, zvona jaka
da čuvaju uspomenu
slavnih, davnih ustanaka.
Nebo blizu, Bog ga zove,
da Bog pruži moći svoje,
da sačuva večnu slavu
dičnu sliku, moćnu glavu.
Slavna kuća kroz vekove
skriva muku, orle zove,
da svijaju gnezdo svoje.
Na kamenu u bespuću
da čuvaju svetu kuću.
Svetlost sveće obasjava
iza kuće zloba spava,
sa kamena oro klikće
tako zove svetkoviće.
Što u kući zebnju čuju,
dok okolo vetri viju
zlobne duše da otkriju.
Oko hrama konji ržu,
bezbožnici bunu dižu
i čuje se zulum davni,
što skinuše oni slavni.
Sad se opet reka peni
vratiše se stare seni.
Okot mržnje i nesloge
da poseju tuge mnoge.
U mržnji se svega daje,
ništa lepše ne postaje.
Pokažu se čula razna
stvaraju se dela lažna.
Kroz budućnost ljaga stvara,
ljudsko srce da razara.
Kad ne može vreme stati
kako, Bože, da se vrati.
Mržnja što je davno sjala,
dovodila do očaja,
razdvajala najmilije
skrnavila sve svetinje,
kako naše i njihove,
čije rane više bole.
Ostavite komentar