Stado moje iz minulih dana
i prostori puni uzdisaja,
sve što videh sve je srpsko bilo,
sve pevalo i srpski zborilo.
„Srbija nam na ramena sleće
ko na polje ono milo cveće,
samo više što je mirisala
starom slavom i nebeskim darom.”
Ja bih pevao o junačkoj sreći,
ali su je opevali veći.
Zato blage sad probiram reči
o Srbiji što bih hteo reći.
Srpski narod starog je porekla
vuče koren iz ranijeg veka.
Istorija njegova je veća
od naroda novijeg stoleća.
Iako smo brojem nadbrojani
pravda Božja na našoj je strani.
Oružja se mi vaćasmo lako
ali neće više biti tako.
Oružje nam ubijalo vreme,
iz grobova niče novo seme,
diplomata i pametnih ljudi
istorija nek dušmanu sudi.
Sećamo se ikona i slika,
krenućemo s novijih vidika,
ciljevi su ko sabljom u ruci
iako nas sad ne gone Turci,
ovi novi gori su neg vuci.
Oni nove nameću termine
mnogo gore no nemačke mine.
Plastikom se i drogama bore,
poredak bi ljudski da obore.
Narode bi da porobe novcem,
steknu nadmoć trgovinskim lancem,
zaključaju sve zlatnim katancem.
Ceo svet bi da okuju bedom,
zavladaju celim svetom redom
zato treba u odbranu stati,
ne treba im puno verovati.
Školu učit, računicu znati,
njihov jezik dobro savladati,
pa im vratiti njihovo oružje
da se čude i da pate duže.
Ostavite komentar