Đura Jakšić (Srpska Crnja, 8. avgust 1832 — Beograd, 16. novembar 1878) je bio srpski slikar, pesnik, pripovedač, dramski pisac, učitelj i boem.
Biografija
Rođen je 8. avgusta (27. jula po julijanskom kalendaru) 1832. godine u Srpskoj Crnji, u Banatu, u svešteničkoj porodici. Otac ga upisuje u trgovačku školu iz koje beži tri puta i na kraju upisuje nižu gimnaziju u Segedinu. Posle završene osnovne škole u Srpskoj Crnji i niže gimnazije u Segedinu (danas Mađarska), odlazi u Temišvar (danas Rumunija) da uči slikanje. Uoči revolucionarne 1848. godine bio je student umetničke akademije u Pešti, ali je zbog revolucionarnih događaja morao da je napusti. Vrativši se u rodni kraj produžio je da uči slikarstvo u Bečkereku kod Konstantina Danila čuvenog slikara tog doba, tražeći sopstveni umetnički izraz i produbljujući svoja znanja, između ostalog i nemačkog jezika.
U revoluciji od 1848—1849. iako šesnaestogodišnjak, učestvuje kao dobrovoljac. Kada se revolucija završila porazom, napisao je: „Ah, zašta ginusmo i stradasmo – a šta dobismo!” Ubrzo ga neimaština primorava da prihvati razne poslove. Tih godina često menja mesta boravka, odlazi u Beograd, ali se vrlo brzo upućuje u Beč da nastavi studije slikarstva. U Beču se kreće u umetničkim krugovima sa Brankom Radičevićem i Đurom Daničićem. Njegovi poetski prvenci ugledali su svetlost dana u Serbskom letopisu 1853. godine. Besparica ga primorava da se vrati kući, ali ubrzo zatim odlazi na Akademiju finih umetnosti u Minhen.
Krajem 1855. nastanio se u Kikindi i živeo od slikarstva. Piše i pesme i štampa ih u Sedmici pod pseudonimom Teorin. U Novi Sad prelazi 1856. godine, podstaknut povratkom prijatelja sa kojima je drugovao u Beču koji se okupljaju oko novosadskih listova Sedmica i Dnevnik. Po povratku sa slikarskih studija, živi u Banatu do 1856.
Od 1857. prelazi u Srbiju, gde ostaje sve do smrti. U Srbiji radi kao seoski učitelj (u Podgorcu, Sumrakovcu, Sabanti, Rači kod Kragujevca i Požarevcu, u kome se i oženio) i kao gimnazijski učitelj crtanja (u Kragujevcu, Beogradu i Jagodini). U to vreme boravi i u manastiru Vraćevšnica, gde crta nekoliko istorijskih portreta, koje poklanja manastiru.[1]
Đura Jakšić je bio svestran umetnik i rodoljub: pesnik, pripovedač, dramski pisac i slikar. Ali i boem. Stvaralački i stradalački život tog obrazovanog i temperamentnog čoveka često se odvijao u boemskom ambijentu skadarlijskih kafana Tri šešira i Dva jelena. Boemska atmosfera bila je njegovo prirodno okruženje u kome je dobijao stvaralačku inspiraciju, izazivao divljenje i aplauze veselih gostiju i boemskih družbenika, ali i bes vlasti čijoj se surovosti i lakomosti rugao, originalno i starično.
Stalno je živeo u oskudici, i teško je izdržavao svoju brojnu porodicu. Pritisnut porodičnim obavezama i dugovima, sklon boemiji, bolestan, Đura Jakšić se potucao kroz život. Razočaran u ljude i život, nalazio je utehu u umetničkom stvaranju, pesničkom i slikarskom. Bio je nežan, iskren drug i bolećiv otac, ali u mračnim raspoloženjima razdražljiv i jedak. Njegova bolna i plahovita lirika veran je izraz njegove intimne ličnosti, tragične i boemske.
Oboleo od tuberkuloze, u dugovima, gonjen je i otpuštan (1871) iz državne službe. Uz pomoć Stojana Novakovića dobija posao u Državnoj štampariji 1872. godine.
Smrt ga je zatekla na položaju korektora Državne štamparije u Beogradu 16. novembra 1878. godine (po julijanskom kalendaru). Sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.
Književni rad
Đura Jakšić najveći je liričar srpskog romantizma i jedan od najdarovitijih i najznačajnijih srpskih slikara 19. veka.
Strastven, izuzetne imaginacije, snažne osećajnosti, buntovan i slobodarski, pisao je za romantičarskim zanosom pesme o slobodi, protiv tiranije, rodoljubivu liriku, ali i stihove lirskog posvećenja i dubokog bola. Kontroverzan, posvetio je zbirku poezije Knezu Milanu Obrenoviću. Jakšić je začetnik i najistaknutiji predstavnik anakreolske poezije kod Srba, ali i autor brojnih dosetki, aforizama, poetskih minijatura.
U duhu epohe u kojoj je živeo i stvarao, Đura Jakšić je imao svoje uzore, među pesnicima Petefija i Bajrona, a među slikarima Rembranta. Često je obrađivao iste motive i u književnim delima i na slikarskim platnima.
Iako uspešni pesnik i dramski pisac, Jakšić je za srpsku književnost važan i kao pripovedač. Oglasio se u trenutku kada se kod nas javljaju nagoveštaji realizma, posebno vidljivi u prodoru savremene tematike.
Pisao je nekoliko vrsta pripovedaka. Najpre one u kojima je idealizovao naš srednji vek, prikazujući nemanjićka vremena. Drugu grupu čine pripovetke o životu banatskog sela, a među njima je najpoznatija ’Sirota Banaćanka’, koja i govori o stradanju naroda tokom burnih događaja iz 1848, 1849. Treću grupu čine pripovetke inspirisane srpsko-turskim ratom, i u njima je rodoljubiva tematika iz Jakšićevih pesama dobila svoj prirodni produžetak.
Napisao je oko 40 pripovedaka, tri drame u stihu: „Stanoje Glavaš“, „Seoba Srbalja“ i „Jelisaveta“. Ostavio je nezavršen istorijski roman Ratnici o srpsko-turskom ratu 1876—1878. Jakšić je stvarao lirsku, epsku i dramsku poeziju. Svoje lirske pesme objavljuje skoro po svima srpskim časopisima. Za života je objavio zbirku svoje lirike „Pesme“. Najznačajnije epske pesme su: „Bratoubica“, „Nevesta Pivljanina Baja“, „Barjaktarovići“, „Mučenica“ i „Pričest“. Njegov rad na drami je dvostruko obimniji nego na lirici i epu.
Jakšić je jedan od najranijih i najplodnijih srpskih pripovedača. Najviše je pisao u prozi: oko četrdeset pripovedaka i skica, od kojih nekoliko nedovršenih.
Od drama, umetnički je najuspelija Jelisaveta kneginja crnogorska, pisana u duhu šekspirovske dramaturgije, sa namerom da se na istorijskoj osnovi prikaže i jedna politička drama, tako važna za celokupnu našu istoriju, a vezana za vladarevu ženu, strankinju poreklom. Mnogo sukoba, strasti, mržnje, oblikuju dramatičan odnos među junacima, i zbog toga je logično što dva glavna junaka, Jelisaveta i Radoš Orlović, na kraju tonu u ludilo.
Najmanje je radio na lirici, pa ipak, Đura Jakšić je stvorio izvestan broj pesama od trajne i klasične vrednosti. Neke od njih, kao „Na Liparu“, „Mila“, „Koga da ljubim“, „Put u Gornjak“, „Kroz ponoć nemu“, spadaju u najbolje stihove srpske poezije.
Kritički osvrt
Kad je reč o Jakšiću, onda se u prvom redu misli na njegov lirski talent, i u pogledu temperamenta i u pogledu izražaja. Jakšić je romantik u najpotpunijem smislu. On se razvio pod uticajem Branka Radičevića, Zmaja, Bajrona i Petefija. Kao i svi veliki romantičarski pesnici, i Jakšić je buntovna i strasna priroda, neobuzdane i plahovite mašte i nadahnuća, ustreptao i bujan i u osećanjima i u izražaju, nezadovoljan životom, sav u čežnji za uzvišenim i nedokučivim. U lirskim pesmama, gde je neposredno i jednostavno uobličavao raspoloženje, on je postigao velike uspehe, kad nije padao u preteran zanos i verbalizam. U epu, drami i pripoveci, gde je potrebno više mirnoće, sklada i mere u kompoziciji, on je stvarao samo osrednje. Ukoliko ta njegova dela vrede, vrede gotovo isključivo zbog snažnih lirskih mesta.
On je bio i slikarski talent, i celoga se života bavio slikarstvom. Svoje prve pesme je potpisivao „Đura Jakšić, moler“. U slikarstvu je njegov uzor bio Rembrant, iz čijih portreta, rađenih isključivo kontrastnim bojama, izbija neka unutarnja vatra ispod same boje, izvan kontura koje su izgubljene u boji. Tako je Jakšić shvatio reč kao izražaj, — čisto slikarski. Burna i opojna emocija, ljuta „kao vrh od handžara“, kako sam kaže, iskren je i spontan izraz njegove ličnosti, ne nameštena poza i knjiška sentimentalnost. Iskreni, vatreni i opojni zanos, to je odlika njegova romantičarskog temperamenta, koji on kod nas najbolje predstavlja, kao što Bajron predstavlja engleski, ili Viktor Igo francuski romantizam. Vatreni zanos svoga osećanja, ljubav ili rodoljublje, setu ili pesimizam, on dočarava rečima koje gomila po boji, po zvuku, po sposobnosti da potstaknu naročitu vrstu osećanja, ali ne radi toga da izazove konkretnu sliku ili jasan pojam, već samo radi toga da dočara svoje osnovno raspoloženje. On zna moć reči, nigda mu ih nije dosta, nigda nije zadovoljan izborom; bira ih i raspoređuje, zatim gomila i zasipa. To isto, kat-kada, radi i sa slikama i pojmovima.
Njegove najlepše pesme („Na Liparu“, „Padajte, braćo“ i druge) uobličene su na taj način. On više polaže na ritam nego na plastiku, zato su njegove slike samo apstraktni nagoveštaji nečeg što se naslućuje. Kao što u snažnim raspoloženjima prevlađuju burne orkestracije i gromki uzvici, tako u nežnima prevlađuje prisan, topao ton, šapat i cvrkutanje. Ali taj podignuti ton, igra sa osećanjima i jezikom, često je promašila i prešla u bleštav stil. Jakšić je imao lepih uspeha, ali i mnogo neuspeha. Još je Skerlić tačno primetio da je „reč bila njegova vrlina i njegova mana“, rekavši da je Jakšić ’pesnik snage, ali bez mere i sklada’
Jakšićeve drame u stihu prikazuju karaktere iz naše prošlosti. Sentimentalne ljubavi, nameštena patetika i deklamatorski ton prevlađuju svuda podjednako. „Seoba Srbalja“ je pisana narodnim desetercem, a „Jelisaveta“ i „Stanoje Glavaš“ vrlo slikovitim i živim jambom. Te su drame više za čitanje nego za gledanje; u njima vrede snažna lirska mesta. Jakšićevi dramski karakteri su odveć naivni i preterano idealisani; oni se ne uobličavaju kroz radnju, već kroz neprirodne i duge monologe; radnja je uopšte oskudna i slabo motivisana. Kao romantični repertoar za širu publiku, koja voli istorijske kostime i deklamaciju, one su sve igrane u pozorištu; „Stanoje Glavaš“ se i danas igra.
Iako je Jakšić najviše radio u prozi, taj deo njegova književnog rada je najmanje značajan. On piše istorijske pripovetke i pripovetke sa predmetom iz savremenog života, srbijanskog i banatskog, savremene seoske pripovetke uglavnom. Najbolje su mu pripovetke u kojima slika banatsko selo i seljaka. U svima pripovetkama izbija njegov zanosni lirizam, ljubav prema nacionalnoj i ličnoj slobodi i pobuna protiv društvene nepravde. On je jedan od začetnika socijalne pripovetke, koja se razvila tek u doba realizma, i osnivač lirske priče.
Nagrada Đura Jakšić
U Srpskoj Crnji se svake godine (2007. po 46. put) održavaju manifestacije posvećene Đuri Jakšiću. Tom prilikom se dodeljuje nagrada „Đura Jakšić“ za najbolju zbirku poezije koja je izdata na srpskom jeziku prethodne godine.
Memorijalni muzej Đure Jakšića
U Srpskoj Crnji se, u njegovoj rodnoj kući (koja je spomenik kulture SK 1123), nalazi muzej posvećen ovom velikom umetniku.Otvoren je 1980.
Preuzeto sa wikipedie.
Ostavite komentar