Istina

Jedna kratka reč u kojoj cela tvar stoji,
hitra kao zrak, svakom život kroji,
jednostavna, laka, dvosmislena nije,
iz izvora života svoje znanje pije.

Tražimo je stalno, pa zborimo reči,
u glavi nam često, razna glupost ječi.
Mislimo da znamo ko je od čega preči,
a nikako da odemo tamo gde se leči.

Pogledajmo decu kako silno stoje,
bezgrešni i čisti svako dobro broje,
istinu znaju pred očima im blista,
ne treba im umovanje da sleduju Hrista.

Al’ mi odrasli često pravimo probleme,
ološasmo kroz život pa pokrećemo teme,
a kad bi se preslišali kroz zapovesti deset,
šta je istina a šta laž, ne bi bilo dileme.

Na bojištu stojimo, istine i laži,
razmislite ko vam je, Gospod il’ đavo draži,
preslišajte se sami, manite papire,
zapovesti 10, ne daj da um od istine se opire.

Sve što ovde pišem, ne pišem da sudim,
i ja se braćo iz greha u istini budim,
samo kažem glasno, istina je jasna,
nema ih dve, jedna je i prekrasna!

Al’ ajmo sada ovde, na dnevnu realnost,
govore mi svašta, forsiraju dualnost,
a kad na istinu staneš, i malo se smiriš,
sa serviranom lažju, nećeš da se miriš!

Laži istina ne smeta, ona i hoće da su iste,
slobodu lažnu forsira, da provuče anarhiste!
Provocira i nas da se zaletim da ih slomim,
ali nema mi druge nego da za njih se Bogu molim.

Dopustio je Gospod da se studira pravo,
da koliko toliko, bar živimo zdravo,
nego sve te nauke pravde samo vreme more,
ništa ne bi potrebno bilo, da smo slušali Njega gore!

I sad o istinama u množini pričaš,
vrtiš igre reči,
umaraš me čoveče,
glava mi od gluposti zveči!

Preslišaj se sam,
potrudi pa se pokaj malo,
da bi nam zajedno u sreći,
novo sunce zasjalo!

Ja te čekam sa ove strane, u mirisnom cveću,
koliko sebi, toliko i tebi želim sreću.
Pomozi i ti meni, dok za sve ima nade,
velika je milost, koju nam svima Gospod dade.

Aуторска права / copyright © Татјана Веснић

Tatjana Vesnić