Božija majko, Presveta Djevo,
Da Tebi pišem pesmu, previše je smelo.
Nema toga stila, ni te igre reči,
da krasotu Tvoju, stihom ovekoveči.
Ja ću samo kratko, jer drukčije ne mogu,
od srca kažem hvala, što za nas se moliš Bogu.
Šta Tebi da kažem premila i krasna,
tišinom si svojom sjajem bila glasna.
Pomislim ponekad, i srce mi zadrhti,
pa zar smo mogli tako da budemo kruti.
Ne smem ni da mislim, o zlu ljudskoga roda,
kad izdadoše Sina, živoga Gospoda.
Nego neću o tome, Vi to znate bolje,
slabost je naša, baš široko polje.
Premila i snažna, Ti se za nas moliš,
stidim se pred tobom, a Ti nas opet voliš.
Pa kako da Ti vratim, golubice zlatna,
a Ti mi samo kažeš, ljubi svoga brata.
Svojom svetlim likom, Ti ognjišta krasiš,
i milošću svojom, hoćeš da nas spasiš.
Do snage Tvoje čiste, moj um ne dopire,
ali znam da pred Tobom, svako zlo se opire.
Od pogleda Tvoga, reči mi zaneme,
i više ne znam tačno šta to znači vreme.
Hvala mila majko, u slavu Tvoga Sina,
Oči su nam slabe za sjaj Vaših visina…
Ostavite komentar