Provalnik

Milan Cekić

Ako bih zavirio u raskošnu dvoranu tvoga srca, uveren sam da bih našao samo lepe stvari, specijalne stvari.
U tako čistoj prostoriji ne može biti mesta za nešto štrokavo, nešto što za dobrotu ne mari.
Našao bih možda i poneku tricu, poneku sitnicu…
Možda pukotinu neku ili ožiljak, veći ili manji.
Od prestola bih ipak tašt skrenuo pogled, A ni tražiti sebe ja se ne bih usudio da skitam,
Jer bih tako mogao još uvek da se pitam…

Ako bih se našao u tvom umu,
Tu ne bi bilo mesta za ičiju glumu.
Verovatno bih se divio brzini, veštini i bogatoj baštini.
A ako bi bila koja mana, za mene bi bila ukras, kao šareni kamenčić na dnu bistrog potoka:
Smestio bih se udobno, i sa smeškom posmatrao kako bi svet trebao da teče.

Ako bih zavirio u dušu tvoju,
Našao bih sve one sa kojima si se prepoznala.
Otiske nekih lepih starih priča što taj tvoj predivan osmeh mame.
Bilo bi tu sigurno i boli, jer tako je u svakoj duši koja voli.
Ako bih se iznenada sreo u njoj, u nekom ćošku kako čekam,
Voleo bih da ga prepoznam, baš onakvog kakvog bih najviše želeo da jesam.

Milan Cekić

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*