Slavna igla u ne manje dostojnom slave plastu,
u gradskom polumraku, polusjaju što se vrti,
u gradskoj vrevi, plesu i kriku tmastu
tanana pesmica smrti.
Gornja svetlost ulice, gornja svetlost grada.
Sve nam crta taj grad, i ovu vodu,
i kratak zvižduk kraj uskih fasada,
što uzleću uvis, uzleću na slobodu.
Devojčica-sećanje luta kroz grad, na dlanu monete zvone,
mrtvo lišće kruži kao rasuto rublje,
nad reklamnim panoima nebo uske prima avione
kao gradske ptice, nad gvozdenih brodova stubljem.
Ogromna kiša, kiša širokih ulica lije po martu,
kao u te dane povratka, koje nismo zaboravili.
Sad ideš sâm, ideš sâm po asfaltu,
i ususret ti lete blistavi automobili.
Evo i život prolazi, svetlost na zaliv pada,
šušteć haljinom, mnogo imena, dok zvone ti pete,
ti ostaješ s tim narodom, s tim vekom ponad grada,
jedan na jedan, ma koliko da si dete.
Devojčica-sećanje po gradu luta, dolazi veče,
lije kiša, i, makar joj maramicu iscedi,
devojčica stoji kraj izloga, odeću gleda što vek steče,
i taj večni motiv života bezumno zviždi, ne štedi.
Prevod: Radojica Nešović
šušteć haljinom, mnogoimena, dok zvone ti pete,
MART
Dužaju dani. Noći
će kraće doći.
Javno, u jezičkom sporu,
sveće se usmrćuju blede,
i sve se brže lede
cigle u ranu zoru.
Od boli do snega
dani su duži od svega
bezmeđa. I, već se,
ni k uzvišenom slogu,
ni k prostranstvu, ni k Bogu,
duša uputit neće.
Već je i beskraj srelo
svojim pokretom telo.
Ogradu san tek diže
i zemlju deliti pođe
na njeno plodorođe.
Tako proleće stiže.
1965.