Sveden sav u blagoj seni breza,
Dremkom stapajuć’ se s vodom,
Rekao bih al’ da ne rušim mir,
Nit šuma trski, nit pesmi ptica,
I to šapatom što klizi setno:
Ovde živi neko vreme sretno.
Jer čini se kao da je ovde
Sve onakvo kakvo treba biti:
I taj svilen lahor niskih grana.
I ta nebeska obličja glatka.
I taj labud u svom plesu milom.
Čak i ja ovde, umiven mirom.
Ako bih zavirio u raskošnu dvoranu tvoga srca, uveren sam da bih našao samo lepe stvari, specijalne stvari. U tako čistoj prostoriji ne može biti mesta za nešto štrokavo, nešto što za dobrotu ne mari. […]
Plač bebe i pesma majke „doleteće ptičica…“; U kući do njih, na kapiji zarđaloj, stoji umrlica. Preko puta komšija će sutra ogradu da farba – boju bira. Ćerka je daleko, ljubav njegova, uspešno studira. Raduje […]
Aparata jedan bljesak može Što ne mogu ni najveće sile: Dovesti trenutak do pozorišne lože, I pokloniti mu sedište od svile. Taj trenutak kasnije isti ostaje, Vreme ga dosegnuti prstima ne može, Pa od muke […]
Copyright © 2013 - 2023. Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar