Što li, noćas, jauče vetar i razbija san
selici, koja se plaši promene svake?
Što li, noćas, bruji niz polјane naše
i u jurnjavi valјa krupne oblake?
Da l’ selica jezdi, negde, gde je topla klima,
gde proleća cvatu i sunce goru lјubi?
Ja je, tako, slutim, al’ jesen je bila;
u te dalјine slepe moj vidik se gubi.
Negde daleko, možda će da sanja
proplanke i gore i lepote ovog kraja,
gde je svila gnezdo od trave i granja,
kraj bistrih potoka proleća, maja.
Sanjaju i njive, vrapci na breg sleću;
dok gledam te tako, srce mi se steže.
Ko prut drhtim, al’ mreti neću,
jer samo lјubav za te me veže.
Hoćeš li mi, selico, opet pod prozorom doći,
da cvrkut ti, jednom još, čuje stari drug;
ili ćeš mi, pri odlasku, mahnuti krilom,
kada budeš pošla na daleki jug?
Možda ćeš mi dolaziti u snu,
al’ biće to iz daleka, iz daleka.
Zaželeću, nekad, da vidim tu lepotu,
misao će da joj se nada i da čeka.
A ja ću stati, negde, gde vetru viju,
gde uspomene hodaju i sećanje krili;
čekat’ ću u nadi skloplјenih očiju,
ne bi li te vetri do me dovetrili.
Ostavite komentar