Radnici koji nikada nisu videli more
Kad je sretnu misle da je dan lepsi no inace
Ta zena taj gigant ta drzava u drzavi
Kad sam je prvi put video rekao sam:
„Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oci.“
Jedina nevina zena koja radja decu
Ta djevuska visoka kao podzemna zeleznica
I lepa kao da uopste ne postoji.
Njenu sobu su razneli mirisi.
Ona se sminkala i cesljala
I to je sve sto je uradila za poeziju.
Zakleo sam se da cu precutati njenu proslost
Jer ja sam rodjen sa mnogo vise prljavstina
No sto ih je ona imala u zivotu.
Vec nema u srpskom jeziku reci na koje se mogu osloniti
Sa kojim bih poredio njene oci i onda mirno spavao
Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica
Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakse osvojiti.
Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
Zapalilo mi se uvo na posti jednoga drugoga grada
To famozno to zeleno to gorko uvo
Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj radio-stanici.
Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
Ali nije prestao da me poziva na telefon
Svojom telepatskom azbukom svojim visecim mostovima.
Na mome srcu kao na gramofonskoj ploci
Snimila je sve sto je rekla u zivotu
Njene korake,njen smeh i njen kasalj
Njena duga saputanja sa ljudima koje ne poznajem.
Gradove u kojima zivomo vezuju nasa pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kisobrana.
Kad me ona voli ne znam od cega zivim
Ne jedem,zaboravljam da disem i vrlo cesto umirem.
Visoko u nebu se setim da ne umem leteti
Prodjem glavom kroz zid i vidim da sam pogresio
Tad zviznem nogom mesec iznad grada
I trceci obilazim mesto gde cemo imati
sastanak za nekoliko dana.
Njen najgori djak gutac ljubavnog plamena sa injem u usima.
Tumacim svojoj krvi njeno pretesko gradivo.
Pun otpadaka kao golfska struja.
Silazim niz stepenice u zemlju
I jedini ne znam za svoju tragediju
Taj svirepi podtekst nase ljubavi.
O suzo na jastuku
Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo
Izgubljen u vazduhu.
Ostavite komentar