Obična pesma

Naša je ljubav bila kratkog veka,
Trenutak jedan – tek godinu dana.
I rastavi nas naglo sudba preka,
Bez uzdisaja, bez suza, bez rana.

U svađi nam je proslo pola dana;
U pomirenju mučnom pola noći.
I bežao sam iz našeg stana,
Tražeci mira u poljskoj samoći.

No to je bilo kratko vreme;
Pa postadosmo tuđi jedno drugom;
I gledasmo se u ćutanju dugom,
Tupo, k’o sito dete šećerleme.

I tako sve je prošlo; i ja sada
Ne mogu kleti nebo ni sudbinu,
Il’ s pesnicama stisnutim, pun jada,
Prokleti žene ili podlost njinu

Pa ipak – da si samo katkad znala
Veliki, kobni oganj duše ove,
I silnu ljubav što nisti k’o hala
Sve druge misli i nade i snove; –

Pa ipak – da si samo katkad htela
U zanosu, i sličnu mekoj svili,
Da nađeš nežnu reč iz srca vrela –
I mi bi možda dugo srećni bili

A sad polako teče ovo vreme;
Postasmo tako tuđi jedno drugom;
I gledamo se u ćutanju dugom
Tupo, k’o sito dete šećerleme.

Milan Rakić

 

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*