Sedi mama i razmišlja, kako da me kazni
razbio sam slučajno, dno na njenoj vazni.
Šta god kažem ne vredi, pravdanje ne pali,
eto tako desi se, još sam jako mali.
Samo što to slučajno, stalno se dešava,
niko više na miru, ne može da spava.
Smeta im crtani, smeta im galama,
il se ljuti seka, ił me grdi mama.
Al kad bolje pogledam, stavrno nemam sreće,
šta god uzmem u ruke pretvorim u smeće.
Il se razbije ili se pokvari,
ne znam zašto kupuju, te lomljive stvari.
Ostavi, ne diraj, ti mali trapavi,
bolje uzmi loptu, igraj se na travi.
I svaki dan tako, nije meni lako,
čak i da me ne biju, ja bi sam zaplako.
Ostavite komentar