Mali prsti

Maloj deci je dosadno.
Protiv dečije dosade izmišljaju se igračke.
Jedne igračke su makaze. Makazama se mogu seći: knjige, haljine i
prsti.
Druga igračka je čekić. Čekicem se mogu kucati: ekseri, zidovi i
takođe prsti.
Treća igračka su šibice. Šibicama se mogu izgoreti: haljine,
prostirke i opet prsti.
Deca su mala a prsti su najmanji.
Bio tako jednom jedan prst i zvao se Ðura. Imao je mnogo braće.
Mnogo, to je sigurno više od šest.
Jednom su braca povela Ðuru u fioku. Ðura je išao poslednji i
priklještio je nokat.
Drugi put su ga vodili u rernu. Da vide da li je vruće. I Ðura se
ispekao.
Treći put igrali su se iglom. Svi su se izmakli a Ðura se izbo.
Ðuro, Ðuro, nisi ti valjda najgori prst?
Jeste!
Kad treba da se čačka nos – hajde ti, Ðuro.
Kad treba u hladnu vodu – guraj Ðuru.
A kad treba zamočiti dva prsta u pekmez, onda su to neki drugi
prsti, a ne Ðura.
Dosadilo Ðuri. Dosta je. Neće više.
Tog Ðuru imaju sva deca. To je onaj peti, najmanji.
I kod vas sigurno ništa ne radi. Čuči ili sedi. Skupi se, kao
da mu je hladno.
Nije za rad, ali je za veselje.
Uze da svira na klaviru, šegači se i mazi.
Neka ga, kad je mali.

Duško Radović