U Desankinoj sobi
Ti kažeš: Posle čovek bude tanane svetlosti snop
ili neka maglina.
Ja kažem: A možda bude ptica ili cvet
Ili mlada žena. Možda ga ipak ima.
Ti reče: Ali ja neću biti ona ista –
I pogleda mi u oči zamišljena.
Ni ja neću biti ona ista, rekoh,
Sa likom koji će moja deca prepoznati,
Nepoznatoj mi ni majka neće poći
u susret da me primi.
Ti reče: Biću tamo užasno sama…
A možda nećeš zaboraviti da si na zemlji
nekad živela
Gledajući neke prelepe predele rajske.
Meni nisu potrebni, ti reče, ti predeli rajski,
Lepše sam u svom zavičaju videla.
Možda ću treperiti samo i biti svetlost bela,
Možda ću postati neka nova nebeska reka.
Ako nešto postoji pokušaću da ti se javim.
Da li ću i tamo drugovati s pesmom satkanom
od devojačkih želja, ti reče.
I ode. Preda mnom leži porcelanska lutka
U kineskoj svečanoj svilenoj odori.
To nisi ti. Savlađujem užas i strah.
Gde ode? Gde si sada? Ja se bojim.
Samo sveća na stočiću u sobi gori…
Sedela sam dugo kraj tebe. Sad uplašena stojim.
Ostavite komentar