Leži Marko kraj druma careva,
pokrio se zelenom dolamom,
po obrazu srmajli-maramom,
čelo glave koplje udario,
za koplje je Šarac konjic svezan,
na koplju je sura tica orle,
širi krila, Marku čini hlada,
a u kljunu nosi vode hladne,
te zapaja ranjena junaka.
Al’ besedi iz gorice vila:
„O, boga ti, sura tico orle,
što je tebi dobra učinio,
učinio Kraljeviću Marko,
širiš krila te mu činiš hlada,
i u kljunu nosiš vode hladne
te zapajaš ranjena junaka?“
Al’ besedi sura tica orle:
„Muči vilo, mukom se zamukla!
Kako m’ nije dobra učinio,
učinio Kraljeviću Marko?
Možeš znati i pametovati
kad izgibe vojska na Kosovu
I obadva cara poginuše,
car Murate i kneže Lazare,
pade krvca konju do strmašca
i junaku do svil’na pojasa,
po njoj plove konji i junaci,
konj do konja, junak do junaka?
A mi tice doletismo gladne,
doletismo i gladne i žedne,
ljudskoga se nahranismo mesa
i krvi se ljudske napojismo,
a moja se krila zakvasiše;
planu sunce iz neba vedroga,
te se moja krila okoreše,
ja ne mogoh s kril’ma poletiti,
a moje je društvo odletilo,
ja ostadoh nasred polja ravna,
te me gaze konji i junaci.
Bog donese Kraljevića Marka,
uze mene iz krvi junačke,
odnese me u goru zelenu,
pa me metnu na jelovu granu.
Iz nebesa sitan dažd udari,
te se moja krila poopraše,
i ja mogoh s kril’ma poletiti.
poletiti po gori zelenoj,
sastadoh se s mojom družbinicom.
Drugo mi je dobro učinio,
učinio Kraljeviću Marko:
možeš znati i pametovati,
kad izgore varoš na Kosovu
i izgore kula Adžagina?
Onde bili moji orlušići,
pa ih skupi Kraljeviću Marko,
on ih skupi u svil’na nedarca,
odnese ih dvoru bijelome,
pa ih hrani čitav mesec dana,
čitav mesec i nedelju više,
pa ih pusti u goru zelenu,
sastadoh se s moji orlušići;
to je meni učinio Marko“.
Spominje se Kraljeviću Marko
kao dobar danak u godini.
e