Moj grad nije kao onaj vaš.
Moj grad jače sija, biva veći.
Prijatelju moj, eh da samo znaš:
Kako je to kad osmehneš se sreći!
Moja sreća nisu pare, nisu novci,
Moju sreću donose na to srce lovci.
Čvrsto uz me’ stojiš, u oči me gledaš,
Ispred nas pogled s’ romanijskog vrha;
Kao lavica znam da nikome me ne daš,
Dok si u srži nevinašce i toliko krhka.
Toliko nežno, neiskvareno biće;
Takva nada… u čoveka vraćaš veru.
Tračak svetlosti kad zorama mi ne sviće,
U pružanju ljubavi nisi znala meru.
Osmehni se – obasjaćeš čitave Pale,
Romaniju celu i stare obode Korana.
Tada shvatih šta vile su mi dale,
I da samo ti za mene si stvorena.
Aura koja beogradske zime greje,
Tmurno nebo pretvara u san.
Dok je gledam takvu, kad se smeje,
Čak i onaj najgori popraviće dan.
Od Vegasa vašeg moj vam sija jače,
Mome mračnom spektru daje boju.
Boli kad je vidim tužnu, kada plače,
Jer svaku njenu suzu osećam ko svoju.
Zaslužuješ svu ljubav ovog sveta,
Svako zrno pažnje, svaki deo mene;
Duboku mi jezu u stomaku stvaraš,
A pravim se ko da srce je od stene.
Kada zlo se spusti i nastanu suše,
Jedan nežni cvetić postane meta…
Ni tad zlo ne posta’ deo njene duše,
I u takva doba ona nastavi da cveta.
Uzalud se trudim da ostanem trezven,
Kad u susret dođe onaj pogled meden.
Jedine prave ljubavi si vesnik,
Postala si večna jer zavoleo te pesnik!
Šta god napisao biće malo…
O tebi govoriće mnogi spisi;
Jer u jednu pesmu nije stalo,
Koliko mi značiš i šta za mene ti si.
Ostavite komentar