Adio amore

Dušan Matko

Nekada si bila moje nebo, celi moj svemir,
Deo moje duše, glavna karika moje sreće.
Palila mi vatre i budila duboki nemir,
Ubedila me da si od ljubavi nešto veće.

Kako vreme ide, nestaješ i blediš,
Gubiš onaj divni sjaj što imala si tada.
Šta ti prolazi kroz glavu kada me se setiš;
Kada našu sliku vidiš, budi li se nada?

Mirna duša postala je zla i gorda,
Svetlost zamenile su kiše i oluje.
Anđele smenila je demonska horda,
Jedna osoba donela je teške huje.

Sve to vreme bio sam van sebe,
Moja glava, a um kao da više nije.
Izgubio sam sebe dobivši tebe,
Srce mi razum u centar bije.

Tvoj su bili izbor inat i ponos,
Ego iznad svega, preči nego mi.
Dok hladan vetrić pirka u ponoć,
Našu prelepu javu zamenili su sni.

Šta god bili, u životu sve je prolazno,
Sreća ili tuga, bura ili vetar povoljan.
Posle velike ljubavi srce postaje prazno,
Bez igde ikoga, samom sebi dovoljan.

Iskrene emocije nisu sitna stvar,
Ne deli ih svako, nije svako tako jak.
Otvori oči i razmisli još jednom bar,
Stoput grešio je i onaj najbolji đak.

Nezrela glava i olako shvatanje svega,
Jezik ti je uvek bio brži nego pamet.
Izdaće te i onaj najbliži kolega,
Dok ti neko srce ostavlja u amanet.

Novac kao stub sreće – prazne priče,
Nedostojna svojih reči, gaženje po njima.
Čega se pametan stidi, budale se diče,
Prazna iznutra, a toliko materijalnog ima.

Prođi sa mnom kroz one trnovite staze,
Stani uz mene kada najjače nevreme počne.
Na muci pokaži da si vredna moje oaze,
Kada našu ljubav napadaju zveri krvoločne.

Na prvom iskušenju ne sme da se stane,
Da se dignu ruke, od problema se ne beži.
Pored silnih vrlina nisu bitne mane,
Ne ujeda pas koji laje, već onaj koji reži.

Kad od nekog odeš, ne vraćaj se više,
Nećeš naći ono što si ostavila tada.
Kad bez nekog ostane, čovek opet diše,
Možda se u stvari uzdiže tokom pada.

Voleo te jesam, više nego bilo koga,
Gledao te kao nekog svog, kao deo mene.
Da l’ ću opet tako voleti, pitaj Boga,
Nisi bila ni približno kao druge žene.

Moral pao je na veoma niske grane,
Postala si nešto čega mi se gadi.
Jasno mi je da su krive stare rane,
Osušena duša i teške ljubavne jadi.

Brzo si me prošla, brzo rekao sam ćao,
Kratka borba vrlo visokog intenziteta.
Izgubio sam te kada poljupce sam krao,
Postala si devojka drugačijeg mentaliteta.

Nisi više ona ista, prečista i bistra,
Najlepši cvetak mojih odaja, cvetne bašte.
Ostala si usijane glave i u nogama hitra,
Možda si bila samo proizvod moje mašte.

Skupio sam snage, rekao sam zbogom,
Na nas stavio sam tačku, došao je kraj.
O toj jednoj ljubavi često pričam s Bogom,
Na tebe podseti svako proleće i mesec maj.

Katkad te se setim, prođeš mi kroz glavu,
Nema više onih leptirića u stomaku.
A doskora donosila si bujice i poplavu;
Kad se prisetim bio sam na snage izmaku.

Posle svake teške priče ostaje rana,
Skupe lekcije i nauk za buduće ljude.
Da ponovo zavoliš, bez brige, ima dana,
Patnja dolazi na smenu, uvek tako bude.

Nema više nas, postali smo samo sećanje,
Nikad više pored mene, nikad više skupa.
Da te neću opet voleti – dajem obećanje!
Neka neko drugo srce po tvom ritmu lupa.

Pišem ovu pesmu – oproštajno pismo,
Nisam nedorečen, reći ću ti ovo glasno:
Teška srca priznajem – prava ljubav nismo,
Posle ovih stihova biće ti sve jasno.

Dušan Matko

1

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*