Materija se ne može uništiti, ni iz čega stvoriti.
To su nas učili u školi.
Pa hoće li mi onda neko odgovoriti,
Kuda ode „duša“ koja se raskoli.
Trčim i ja pred rudu,
Ne zapitah ni odakle uopšte ona dolazi,
Ne postojiš do nekog momenta, pa se nađeš u čudu,
„Dobrodošao u život, ne opuštaj se previše, već uveliko ti prolazi.“
Dakle, samosvest, dušu, kako vam je draže,
Ne možemo u materiju svrstati zbog kontradikcije sa početka,
Ali čemu onda hodža, pop, budistički monah dobronamerni da nas laže,
Čemu sva ta očito nepostojeća spletka.
Uostalom, kome danas treba duša, moralna svest,
Valjda sazresmo dovoljno da pobedimo te aždaje glave naše,
Čemu uteha da ćemo se s drugim dušama posle života srest’,
Čemu potreba da nas sa prognanom dušom u večnom plamenu plaše.
Dosta je bilo. Svega toga preko glave,
Pustite me da živim, a vama evo moje duše, nije kao da mi za šta treba.
I bez duše se može uživati u mirisu pokošene trave,
Može se gledati u lepote tamnog, naizgled praznog a istinito punom sjaja, crnog noćnog neba.
Ostavite komentar