Pesme se pišu zbog samoće,
zbog razgovora s nekim daleko,
dugo sazrevaju, kao voće,
a minu kao oblak nad rekom.
Pesnik najčešće govori sebi
a taji želju da zbori drugom.
Ni prijatelju priznao ne bi
da s pesmom druguje kao s tugom.
Poželi olovka i papir beli
da ima nekoga ko ih čuje.
U nekog drugog stopiš svet celi:
ja zato tebi pesme ispisujem.
Pero Zubac (Nevesinje, 30. maj 1945) je srpski književnik. Osnovnu školu završio u rodnom mestu Nevesinju, a eksperimentalnu gimnaziju u Lištici i Zrenjaninu. Studirao književnost južnoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Član Udruženja […]
Ljudi u našim godinama ulaze u ljubav oprezno, kao neplivači u plitku vodu, kao političari u kombinacije, iz čistog straha od ponovnog voljenja, iz nesigurnosti, a oni su zanate ljubavi već dobrano izučili i mogli […]
Copyright © 2013 - 2023. Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar