Zmija mladoženja

Stan’te, braćo, da vi čudo kažem:
Oženi se kralje od Budima
Eto danas devet godin’ dana,
Ništa kralje od poroda nema.
Podiže se kralje Milutine,
Prav’ otide u lov u planinu,
Da on lovi lova po planini.
Tako njemu Bog i sreća dade,
Nit’ ulovi srne ni košute;
Vrlo kralju žeđca odolela,
Pa se diže na vodu studenu,
Te se napi vode studenice,
Zakloni se za jelu zelenu;
Malo vreme za tim postajalo,
Eto otud do tri gorske vile,
Napiše se vode studenice,
Pa kod vode staše besediti;
No besedi vila najstarija:
“Čujete l’ me, do dve mile ćerke!
“Znate l’, ćerke, jeste l’ zapazile,
“Kad s’ oženi kralje od Budima?
“Eto danas devet godin’ dana,
“Kako je se jadan oženio,
“I ne ima od srca poroda.”
Još ovako vila besedila:
“Zna li koja kakoga lijeka,
“Ne bi l’ ljuba trudna zahodila?”
Obe mlađe ništa ne govore,
Salt govori vila najstarija:
“Da zna kralje, kako ja što znadem,
“Da sakupi Budimske devojke,
“Da donese mlogo suho zlato,
“Da saplete onu sitnu mrežu,
“Sitnu mrežu od suhoga zlata,
“Da je baci u tiho Dunavo,
“Da uvati ribu zlatnokrilu,
“Da joj uzme ono desno krilo,
“Opet ribu u vodu da pusti,
“Krilo da da gospođi kraljici,
“Nek izede ono desno krilo,
“Jednak će mu trudna zahoditi.”
A to kralju i sluša i gleda,
On se diže u grada Budima,
Pa sakupi Budimske devojke,
I donese mlogo suho zlato,
Te saplete onu sitnu mrežu,
Sitnu mrežu od suhoga zlata,
Meće mrežu u tiho Dunavo;
Tako njemu Bog i sreća dade,
Te uvati ribu zlatnokrilu,
Pa joj uze ono desno krilo,
Opet ribu u vodu pustio,
Krilo nosi gospođi kraljici,
Te joj daje ono desno krilo;
Kak’ izede ono desno krilo,
Jednak mu je trudna zahodila.
Nosi breme za godinu dana,
Dođe vreme, breme da se ima,
Nemade se jedno muško čedo,
No s’ imade jedna zmija ljuta;
Kako pade zmija na zemljicu,
Jednak zmija u duvar odmile.
Tad’ otrča kraljica gospođa,
Pa ovako kralju besedila:
“Kamen, kralje, da se obraduješ,
“Obraduješ od srca porodu!
“Nemade se jedno muško čedo,
“No s’ imade jedna zmija ljuta;
“Kako pade zmija na zemljicu,
“Jednak zmija u duvar odmile.”
Tade kralje ‘vako besedio:
“Vala Bogu na njegovu daru!”
Tako stade za sedam godina,
No besedi zmija iz duvara:
“O moj babo, od Budima kralje!
“Što ti čekaš, te ne ženiš mene?”
Mrda kralje tamo i ovamo,
Još ovako kralje besedio:
“Moja zmijo, moj hudni porode!
“Ko će dati za zmiju devojku?”
No ovako zmija besedila:
“O moj babo, od Budima kralje!
“Ti osedlaj konja Lastavicu,
“Pa ti idi ka Prizrenu gradu
“Od Prizrena caru čestitome,
“Car će dati za mene devojku.”
Kad to začu od Budima kralje,
On osedla konja Lastavicu,
Pa se meće junak na drugoga,
Pravo ode ka Prizrenu gradu;
Kada dođe caru pod dvorove,
Sam ga care s kule ugledao,
Pa on sljeze niz kulu visoku,
Te ga srete u svojoj avliji,
Ruke šire, u lice se ljube,
Za junačko pitaju se zdravlje,
Pa ga uze za desnicu ruku,
Odvede ga na visoku kulu,
Slug’ uzoše konja Lastavicu,
Odvedoše u novoga ara.
Piše vino tri bijela dana,
Dok se rujna ponapiše vina,
Doke vince uljeze u lice,
A rakija stade govoriti;
Uzmuči se kralje od Budima,
Poznade ga dare od Prizrena,
Pa je njemu bio besedio:
“A Boga ti, kralje od Budima!
“Što je tebe, kaka je nevolja?
“Te si mi se tako uzmučio?”
Stade kralje njemu besediti:
“Čuješ mene, care od Prizrena!
“Znaš li, care, jesi l’ zapazio
“Kad sam ti se jadan oženio?
“Za punijeh do devet godina
“Ja nemadoh od srca poroda;
“Kad s’ napuni devet godin’ dana,
“Nemade se jedno muško čedo,
“No s’ imade jedna zmija ljuta;
“Kako pade zmija na zemljicu,
“Jednak zmija u duvar odmile.
“Et’ od tade sedam godin’ dana,
“No besedi zmija iz duvara:
“”O moj babo, kralje od Budima!
“”Što ti čekaš, te ne ženiš mene?” “
“Ja sam ‘vako zmiji besedio:
“”Moja zmijo, moj hudni porode!
“”Ko će dati za zmiju devojku?” “
“No je mene zmija besedila:
“”O moj babo, od Budima kralje!
“”Ti osedlaj konja Lastavicu,
“”Pa ti idi u Prizrena bela
“”Ka onome caru čestitome,
“”Car će dati za mene devojku.””
“I ja sam se jadan potrudio
“I ka tebe care dohodio.”
No ovako care besedio:
“Čuješ mene, kralje od Budima!
“Ti mi idi u Budima grada,
“Te ti pitaj zmiju u duvaru.
“Može li se zmija podvatiti,
“Da dovede kićene svatove
“Od Budima do Prizrena bela,
“Da ih nigde sunce ne ogreje
“Još nikakva rosa ne okvasi;
“Ako s’ može zmija pouzdati,
“Ja ću dati za zmiju devojku.”
Kad to začu od Budima kralje,
Izvedoše konja Lastavicu,
On se meće konju na ramena,
Ode pravo preko polja ravna,
Kano zvezda preko vedra neba.
Kad je bio do blizu Budima,
Još je kralje ovako mislio:
“Avaj mene! do Boga jednoga!
“Gde ću naći zmiju u duvaru,
“Da joj kažem od cara pozdravlje?”
Taman dođe na Budimska vrata,
Prije njega zmija progovara:
“O moj babo, od Budima kralje!
“Dade l’ care za mene devojku?”
No ovako kralje besedio:
“Zmijo moja, moj hudni porode!
“Ako s’ možeš, zmijo, pouzdati,
“Da odvedeš kitu i svatove
“Od Budima do Prizrena grada,
“Da ih nigde sunce ne ogreje
“Niti kakva rosa pa orosi,
“Dade care za tebe devojku;
“Ako l’ ne mo’š odvesti svatova,
“Ne da care za tebe devojku.”
No ovako zmija progovara:
“Kupi svate, hajde za devojku;
“Ja ću odvest’ kićene svatove,
“Da ih nigde sunce ne ogreje
“Ni kaka ih rosa pa zarosi.”
Sakupiše silu i svatove,
Sakupiše hiljadu svatova,
Svi svatovi u kraljeva dvora,
Izvedoše konja Lastavicu,
Sam se konjic po avlije šeta;
Tu viknuše ti laki čauši:
“Hazur da ste, kićeni svatovi!
“Hazur da si, mladi mladoženja!”
Kad to začu zmija iz duvara,
Tad’ se smile zmija niz duvara,
Pa se primi konju uz koleno,
Pa se zavi sedlu na jabuku;
Okrenuše niz Budima grada,
Zadede se jedan modar oblak
Od Budima do Prizrena grada,
Baš ih nigde sunce ne ogreja
Nit’ ih kakva rosa zarosila.
Kad otoše u Prizrena grada,
Uljegoše u dvore careve,
Svi svatovi konje provađaju,
Salt ne šeta zmija Lastavicu,
Sama joj se po avlije šeta.
Čudno ih je care dočekao,
I čudno ih darom darivao:
Svakom svatu od svile košulju,
Mladoženje konja i sokola,
Još odviše Prizrenku devojku.
Bre viknuše ti laki čauši:
“Hazur da ste, kićeni svatovi!
“Hazur da si, kume i starojko!
“Hazur da si, Prizrenka devojko!
“Vreme dođe, polazit’ hoćemo.”
Svi svatovi konje pojahaše,
Još uzjanu Prizrenka devojka,
Kad to vide zmija iz duvara,
Tad’ se smile zmija niz duvara,
Potprimi se konju uz koleno,
Pa se zavi sedlu na jabuku;
Okrenuše niz Prizrena grada,
Po više njih jedan modar oblak.
Svi svatovi konje razigraše,
Stade igrat’ zmija Lastavicu,
Koliko je njega ražljutila,
U Prizrenu istrla kaldrmu
I Prizrena redom pokvarila,
Baš se kurvić pograditi ne će
Za punijeh dvanaest godina,
Što je caru kvara učinjeno.
Pa otoše zdravo i veselo,
Otidoše u Budima grada,
Svadbu ‘graše za nedelju dana,
Igraše je, pa je proigraše,
Svaki ode ka svojemu dvoru,
Zmija osta u svome duvaru,
Kralj ostade na svome divanu;
Dođe vreme, da s’ svedu mladenci,
Da se svede momče i devojka,
Izvedoše lijepu devojku,
Izvedoše na kulu visoku,
Turiše je podu najvišemu.
Kad je bilo noći u ponoći,
Stade graja kule na visinu,
Tad se krade kraljica gospođa,
Ona s’ krade od poda do poda,
Dok izljeze podu najvišemu,
Na oda. tvorila vrata,
Šta da vidi? čuda golemoga!
Na jastuku od zmije košulja,
U dušeku dobar junak spava,
Zagrlio Prizrenku devojku!!
Svaka ma rada je porodu,
Te ukrade od zmije košulju,
Pa je turi na tu vatru živu,
Pa potrča kralju gospodaru:
“Blago tebe a i mene kralje!
“Ja se digoh na visoku kulu,
“Na odaji ja otvorih vrata,
“Na jastuku od zmije košulja,
“U dušeku dobar junak spava,
“Zagrlio Prizrenku devojku;
“Ja ukradoh od zmije košulju,
“Pa ju turih na tu vatru živu.”
“Što je, ljubo, izela te zmija!”
Potrčaše kule na visinu,
Šta da vide? čuda golemoga!
Mrtav junak u dušeku leži,
Zagrlila g’ Prizrenka devojka,
I ovako ona besedila:
“Jaoj mene, do Boga jednoga!
“Što ostadoh mlada udovica!
“O svekrvo, da te Bog ubije!
“A mene si malo učinila,
“A sebe si gore dopravila.”
Osta majka bez sina svojega,
Od nas pesma, a od Boga zdravlje!
Nas lagali, mi polagujemo

Neistorijski ciklus

1 komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*