Ponosna pesma

Bezbrojne su oči po tvom stasu pale
K’o umorna jata na pomorsku lađu,
I, sve očarene, za trenutak stale
Da na tebi odmor i lepotu nađu.

Bezbrojna su usta rekla da te ljube,
I umukla zatim, da nikada više
Ne prozbore reči ni nežne ni grube,
Jer tebi rečena reč – sve druge briše!

Bezbrojni jauci prate tvoje stope
Kad ti, k’o božanstvo strasno, siđeš k nama,
I bezbrojne strasti zaplamte ko slama,
I bezbrojna srca crnom krvlju lope…

I niko, i nikad, ne dotače vrele
Usne tvoje, niti reč ti nežnu začu.
Samo, k’o dve seste u bezglasnom plaču,
Dve se duše naše u milosti srele.

I ja sam gospodar tvoj i tvoga tela,
K’o despoti stari vladam tobom sada,
Sam napajam usta sa svih tvojih vrela,
I sva nežnost tvoja samo na me pada.

O, kada je tako stari Usud hteo,
Da ja izabranik budem, ja jedini,
I da, uvek uz nju, vek provedem ceo
Očaran, i bačen u čarobne čini,

Podignuću glavu svoju ponosito,
I kao mujezin sa tankog minareta,
Dok podamnom šušti nepregledno žito
I na mesečini plavi kukolj cveta,

Uzviknuću gromko kroz predele neme,
Da obuzme svakog nevernika strava:
“Jest, samo je ona lepotica prava,
A ja njezin prorok za večito vreme!”

Milan Rakić

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*