Odlazak

Milana Janjičić

Izašla sam iz našeg sna,
bosonoga bez ičega,
bez trunke prašine po svojoj odeći
od neispunjenih želja, neizrečenih reči.
Bol na mom licu i poslednju suzu u oku,
svaki prolaznik je mogao da vidi
jer to više nisam krila.

Tajne i uspomene nosim u sebi i
to je jedino što ne otkrivam drugima,
jedino što se nalazi duboko u dnu moje
duše.
Ispod samog dna, leži nešto mnogo
vrednije.
Leži oproštaj.

Mislila sam da bes i mržnja će da me
slome,
ali naučila me je Ljubav nečemu većem.
Onog trenutka kad pogledala me je u oči,
čistoću njenu i beskrajnu dubinu
koja je spremna do smrti da ide,
da gori kroz vekove u najvećem plamenu.

Ona koja je spremna da se žrtvuje,
da ostane do kraja kada sve tone,
u visine da se vine, pa ako padne
da se sama isceli.
Opet verna i dugotrajna.
Klečeći pred Gospodom se moli.
Ljubav od svih sila najviša.

Ona mi je dala snage da oprostim tebi,
žara bol utihnuo je sada,
ali ona me nije dala.
Ona me uči:
Opraštati, velika je tajna.
Ona se nosi duboko u sebi,
ona te čisti od svakog zla.

Opraštam ti izgubljene snove,
izdaju i gorke suze,
svaki drhtaj i strah,
poslednju nadu što mi uze.
Judo, iza leđa došao si meni,
a u srce zabio si nož
dok u oči si me gledao.

Bog neka oprosti i ja ću sa njim,
neka ti bude sve što poželiš,
ali daleko od mene i moga srca.
Ne prilazi onom čemu dorastao nisi.
Oprosti ti meni što očekivala sam mnogo,
od tebe bez krila da poletiš visoko.
Pad oboma morao je biti,
al’ ja ću opet da letim visoko.

Milana Janjičić

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*