U mom stanu postoji jedna odaja,
Zaključana uvek, skrivena od svih,
U njoj je vreme odavno stalo,
To veče kad je otišla, ja sam tu pao.
Tu još uvek sve miriše na nju,
Iako godinama ona nije tu,
Jastuk još prepun uspomena,
Lepote nekih vremena.
Krevet pamti njeno telo,
Mekano, predivno, vrelo,
Na posteljini još poneka vlas njene kose,
Uvek kad udjem oči mi se rose.
Na stočiću paklo od 3 cigarete,
Njen upaljač u što liči na srce,
Naša poslednja slika u ramu,
Osvetljava tamu.
Pored kreveta papuče u obliku mace,
Kad bi znali koliko mi one znače,
U regalu još par njenih stvari,
Tren prošlosti ništa ne kvari.
Ta soba je moj oltar gde se molim,
Sam, pred životom,tužnim i golim,
Za mene je ona još uvek tu,
Sve misli mog malog sveta su uz nju.
Da li će se ikad naći neko tako drag,
Da u tu sobu unese Sunca trag,
Da otvori prozor da vazduh udje,
Da mi kaže:“za tebe sam tu –ona je nečije tudje“
Ostavite komentar