Te kišne noći kada sam tužan
prošao tvojom ulicom i pogledao prozor taj,
tvoju siluetu nad njim,
gledala si u mene, nasmješila si se,
ima još nade, nije kraj.
Čekam te ispred da siđeš,
znam da hoćeš razgovor,
da ti se izvinim, živ sam tvor.
Čovijeka uče da hoda, a niko mu
ne pokazuje put, počeh priču,
odmah na početku griješi,
pada i ustaje, tužan ili nasmijan,
tu su svi, ali niko da ga utješi.
Kao da mi stoji na duši velika i teška stijena, srce je kao pesnica,
ali u njega može da stane univerzum,
priznajem pogriješio sam, desio se nesporazum.
Ako ima želje, ima i mogućnosti,
rekla si tihim glasom slatko,
pomislih to je to, ali sreća traje kratko.
Ponekad stanem tako kao i sada
i zapitam se, koliko je život besmislen?
Živiš da bi bio zaboravljen.
Jedan pogled, mnogo nade,
izvodim jedan od raznih marifetluka,
tvoje usne ruže, oči boje kestena,
donosio sam razne, ali neka ovo bude najbolja odluka,
kleknuo sam, zaprosio te i zasjao je dijamant prstena.
Ti si i u mraku,
u mislima, u zraku,
o tebi razmišljam, tebe sanjam,
šta nam je u sljedećem koraku,
borim se sa sobom i s mislima se ganjam,
tebi sebe odavno poklanjam.
Kad bugenvilija počne da cvijeta,
oko nas svuda je mir.
Miris, izgled i naši poljupci,
nije to hir.
To je radost svijeta.
Kada sve prođe,
kada se umire sve oluje,
eto ko je s tobom,
ona tu je.
Ostavite komentar