Zamisli nebo, šumu kiše,
zamisli nešto više,
nešto od svega više.
Nebo visoko,
šumu tamnu, slomljenu,
prljave kiše, može li više?
Zimu studenu, krv crvenu,
muku neviđenu,
zamisli ovo, ljupka protuvo.
O, oko suvo, ko je to bio,
ko te je zapečatio,
odakle iz srca kiše,
odakle više?
Zato su kiše crvene sišle,
oluje nebo nisu videle,
ali su se kiše crvene boje stidele.
Dani su znali, rane lečili,
noću nemoć svetlili,
život je stao da li se survao
ili je samo na kolena pao.
Zamisli kolone osvajača,
vremena jača,
tuđu su zemlju gazili,
sreću nisu spazili
ni njih nisu mazili.
Put su i svojim
grobovima tražili,
šta su jadnici u tuđini tražili,
crvene kiše grobova više.
Ostavite komentar