Na pijaci il’ kraj crkve
bez galame i bez vike,
tužna ruka ispružena,
ljudska duša pažnje željna.
Staro telo namučeno
odmora bi večnog htelo.
Ubila ga tuđa želja
što je tuđeg hleba htela.
Osvajala tuđom mukom,
a ratovala tuđom rukom
i to ovom to istina
što je sada sasušena.
Ispred crkve u red stala
za koricu hleba peva,
dok joj rana oštro seva,
biće teškog nevremena
čim je rana tako živa.
U srcu se ta ne vidi
po njoj šeću noćne seni.
Nije sama, nije jedna
širom ruka otvorena.
Dok prosjačku pesmu peva
teške bitke duša sneva.
Prijatelje ratne zove
gde svitaše tuđe zore,
napraviše svoje groblje.
Ostadoše u tuđini
da l’ će duša da se smiri.
Zato jadnik i ne vidi
kad metnuše kamen bedni,
pa je ruka otežala
od kamena, od sivila.
To je njima borba dala,
sad dobiše moćno hvala.
On ne ište moć i slavu
sagnuo je dole glavu.
Boga moli i rod ljudski
da mu zebnju zlu oprosti,
pa on prosi bez vere
da sa ruku krv opere.
Ostavite komentar