Rabindranat Tagore – biografija

Rabindranat Tagor (ben. रवीन्द्रनाथ ठाकुर, engl. Rabindranath Tagore; Kalkuta 7. maj 1861 — 7. avgust 1941) je bio indijski književnik, dramaturg i filozof.

Napisao je više od 1000 poema, 24 drame, osam romana, više od 2000 pesama, veliki broj eseja i druge proze. Njegova poezija se odlikuje jednostavnošću emocija, eseji jačinom misli, a romani društvenom svešću. Glavni cilj mu je bio povezivanje istoka i zapada. Sam je prevodio svoju lirsku poeziju na engleski jezik.

Dobio je Nobelovu nagradu za književnost 1913. godine.

Bio je najmlađi sin (sedmo dete) hinduističkog filozofa i verskog mistika Devendranaha. Zadivljen prirodom i njenim detaljima, svoje prve pesme napisao je u svojoj osmoj godini. Do sedamnaeste godine života obrazovao se kod kuće, kada je na očevo insistiranje otišao u Englesku i da bi studirao prava. Studije u Engleskoj nije dovršio, već se vratio u Indiju i opredelio za književnost. Tokom boravka u Londonu objavio je svoje prve dve zbirke pesama – „Večernje pesme“ i „Jutarnje pesme“.

Godine 1913. dobio je Nobelovu nagradu za književnost za zbirku pesama „Gitandžali“, upravo u to vreme gubi i ženu i decu. Ovu zbirku pesama je napisao 1910. u Bengalu, a dve godine kasnije ista se izdaje u Londonu u prevodu na engleski jezik.

Godine 1915. britanska vlada ga je proglasila za viteza. Titule se odrekao posle masakra u Amricaru 1919. godine, u znak protesta protiv vladara.

Osnovao je eksperimentalnu školu u Shantiniketanu, zasnovanu na Upandisanskim idealima obrazovanja. Povremeno je učestvovao u Indijskom nacionalističkom pokretu. Tu se sprijateljio sa Gandijem.

Najznačajnija dela su mu zbirke pesama „Gradinar“ i „Gitandžali“, a od romana „Brodolom“.

Tagore je takođe pisao i priče, romane, pozorišne komade, eseje, mjuzikle, putopise i memoare. Bavio se i slikanjem i komponovanjem.

Napisao je reči i muziku indijske nacionalne himne (Đana Gana Mana). Takođe je autor reči i melodije pesme koja je danas himna Bangladeša (Amar šonar Bangla).

Pri drugoj poseti Evropi, Tagore je 12. novembra 1926. godine došao i Kraljevinu Jugoslaviju. Prvo je posetio Zagreb gde je održao dva predavanja na engleskom jeziku, dok je pesme čitao na bengalskom. Dva dana kasnije, 14. novembra stigao je u Beograd. Dvodnevni boravak u Beogradu Tagore je počeo susretom sa Stanislavom Vinaverom, istaknutim piscem i novinarom. I već sutradan u listu „Vreme”, nakon dužeg razgovora koji su imali, osvanuo je ovakav portret šezdesetpetogodišnjeg pesnika:

„Pesnik je odeven u dugu crnu mantiju, opervaženu zlatnim vezom. On se drži mirno i tiho, govori odlično engleski sa lakim egzotičnim naglaskom.
Poneki put kao da se dublje zamisli, kao da pada u ekstazu. I tada, ako je reč o Indiji, on gotovo peva, izgovarajući sve reč po reč. A ako je reč o Evropi, on izgovara brže, a njegova desna ruka jednako ocrtava po naslonu fotelje čudne šare i poteze. Najzad, kad govori o poeziji, on zatvori oči ispod naočara i zabaci malo glavu sa velikom sedom bradom i sedim kovrdžama…”

Oba dana boravka Rabindranata Tagore u Beogradu bila su isplanirana do detalja, od susreta s novinarima do svečanih obeda, poseta muzejima i večernjeg predavanja na Univerzitetu pod nazivom „O savremenoj civilizaciji”. Bila je to tema o kojoj je već govorio u Londonu, Parizu, Beču, Budimpešti…
Pesnikova priča prva je njegova knjiga objavljena 1878. godine, potom slede zbirke pesama Mladi mesec i Gradinar, zbirke pripovedaka Gladno kamenje i Prekinute veze, romani Dom i svet, Brodolom, te drame Citra i Kralj tamne sobe.
Nehru je, govoreći o Tagoreu, rekao da je … „on više nego ijedan Indijac uskladio ideale Istoka i Zapada proširivši osnovu indijskog nacionalnog osećaja te da je, kao i Gandi na drugome planu, naveo svoj narod da misli o širim pitanjima koja se tiču čovečanstva.

Umro je u svom rodnom gradu 7. avgusta 1941. godine.

Članak iz dnevnih novina Blic: Vreme kada smo pesnike dočekivali kao filmske zvezde

Pre 85 godina Beograd je priredio veličanstven doček jednom – pesniku! Novine su pisale o njegovim šetnjama gradom, odlascima u restorane, govorima… Onako kako danas pišemo o filmskim zvezdama.

Tagore je bio jedan od najznačajnijih ljudi svog doba: U društvu sa Gandijem

Hronike beleže da su uveče tog 14. novembra 1926. godine peroni na beogradskoj železničkoj stanici i okolne ulice bili prepuni naroda, i da je red morala da održava žandarmerija.

Veliki broj ljudi čekao je da vozom iz Zagreba stigne Rabindranat Tagore, indijski filozof i pesnik 1913. godine ovenčan Nobelovom nagradom za književnost. Kad je voz sa zakašnjenjem od 20 minuta stigao i kad se pojavio pesnik, usledila je erupcija oduševljenja!

Pesniku je prišla gospođa Mimi Velmar-Janković i predala mu, u znak dobrodošlice, veliki buket cveća, a on se na engleskom zahvalio za srdačan doček. Praćen frenetičnim klicanjem, zatim je ušao u auto i odvezao se u hotel “Palas” – gde je za njega i pratnju (dve ćerke, zet i unuka) bio rezervisan veliki apartman.

Tu je primao novinare, između ostalih mladog Predraga Milojevića iz “Politike” i Stanislava Vinavera, docnije poznatog književnika, koji je radio za “Vreme”, a pesnika je u tekstu oslovljavao sa “Majstore”.

Jugoslovenska sekcija PEN kluba je u “Srpskom kralju” priredila ručak za uglednog gosta, a on je te i sledeće večeri držao predavanja za građanstvo, u novom zdanju Univerziteta i na Kolarcu. Oba puta “okupio se ceo Beograd”, a bilo je i onih koji su ostali ispred da bar vide pesnika.

I onda se desio pravi skandal: “Čim se Tagore pojavio za katedrom”, izveštava “Vreme”, “nastao je oduševljen pljesak, ali se začulo i nekoliko zvižduka s galerije. Nekoliko dečaka je zviždalo Tagori, i prekidalo mu govor sa uzvicima ‘Dole Tagore!’, i ‘Živeo Gandi!’ U isto vreme poleteli su s galerije i letci u kojima se na engleskom i srpskom, pod potpisom Ljubomira Micića i Branka Ve Poljanskog, Tagore naziva najgorim imenima i saopštava mu se da je srpsko gostoljublje laž.”

Ovu akciju, očigledno, priredili su pripadnici avangardnog umetničkog pokreta okupljeni oko časopisa “Zenit”.

Posle predavanja, studentkinje obučene u narodnu nošnju predale su pesniku velike bukete cveća i okitile mu glavu lovorovim vencem.

Ovacije pesniku bile su beskrajne, a kada je izašao na ulicu, gomila omladine okružila je sa svih strana njegov automobil i klicanjem ga pozdravila i ispratila sve do hotela.

Preuzeto sa:

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*