Sanjam ruže ovenčane prvim snegom.
Još ponosom gore – od prislonjenih noseva i jutarnje rose.
Rose ljubavlju porobljenih duša.
Ubrah ih savesno, i poređah sa pažnjom.
Zatim nastavljam dalje, vijugavom stazom;
Razvučen između svetova, ali omamljen sjajem
Što izvire iz lica tajanstvene dame, ogrnute
Raskošnom, dugom kosom plavom.
Zatečen ja joj predadoh buket tih cvetova,
Čarobno rumenih pred njenom lepotom,
Neporečenom iskrama u smeđim očima,
S divljenjem se ogledajući u skrašenoj sreći.
Gledam je kako ih prihvata, i potom…
Uzima moju zaleđenu ruku – u nesporazumu sa samom sobom;
Prislanjajući usne spasenja na moje čelo,
I šapatom mameći moj suštinski osmeh.
Takav mi se uzdah ote, da razveja sve ruže !
Hiljadu svilenih latica zaplesaše s pahuljama – ponudivši im se kao postelje za dostojno polegnuće na njeno bivstvo.
Jedna od njih pade mi u lokvu otopljenog snega na dlanu – kojeg zahvatih s nadom da ću grudvom da oteram odjednom grotesknu mi javu
Što prikrada se nepozvana, negde tamo, iza svega.
I ostade ona tako, plutajući strpljivo;
Po sećanju zbunjeno tražeći kap rose pod vodom.
Pa, moraće da se potrudi još malo bolje,
Da ne svene nad mojom slutećom spoznajom sumnje.
Obratih se, dalekim glasom, sad već samo povetarcu,
Uzbuđenom što je upoznao tu milosnu kosu,
Blistaviju od mirisnog prolećnog jutra,
Dužu od časova ispletenih zebnjom:
Sad vrati mi se u grudi, gde ti je dom, pre nego nego što udahnem zaborav…
Ali taj nasrtljivi gost već prišao mi je preblizu,
A njene reči , njena silueta, počeše da blede…
Ostavite komentar