Bila jednom jedna plava ruža,
Voleo kad me ljubi, kad mi pažnju pruža.
Bila mi je svemir, celi moj svet,
Bez nje umro deo mene, moj zadnji let.
Plava ruža beše jedan trnovit cvet,
Ja osamnaest, ona deset plus pet.
Zalivao je ljubavlju, pazio ko bebu,
Ubode me trn, sve sam bliži nebu.
U mojoj bašti nije bilo lepše,
Draga mi je bila, draže mi ne beše.
Cvetak ko iz raja, ali stabljika gruba,
Dovela do pakla, do ludila ruba.
Više te nema, uvela si plava ružo,
Ništa nije večno, sve je tako tužno.
Krasila si moju malu baštu iz snova,
Na tvom mestu neće biti ruža nova.
Plava ružo, čuvaću ti carsko mesto,
Kad ponovo nikneš, ustupam ti presto.
Do tvog povratka možda budem nest’o,
Ako tako bude, kao anđeo, dolaziću često.
Plava ružo, cvete mog života,
Pored tebe bilo je divota.
Plava ružo, u glavi mi na tebe misao,
Pored tebe život moj imao je smisao.
Plava ružo, zašto si me ubola?
Zašto u moje srce nož zabola?
Od tebe ružo, ostao mi samo trn,
Posle tebe život moj postao je crn.
Bila si mi ukras, moje pesme strofa,
Sada nemam ništa, sve je katastrofa.
Pišem pismo deda mrazu, samo jedno želim,
Hoću moju plavu ružu da sa njome sreću delim.
Živim za taj dan kad ćeš opet nići;
Kad ćeš nići i mene iz mrtvih dići.
Pored mene živog više nećeš venuti,
S pravog puta skrenuti i ponovo u zemlju krenuti.
Čekam te svakog dana raširenih ruku,
Kada budeš nikla napravićeš buku.
Neka znaju svi, vratila se plava ruža,
Nikla i stala uz svog budućeg muža.
Ostavite komentar