Nebo mutno, izdubljeno, kobno;
Dan ubijen pritisnuo boje,
Svetlost, oko; i mrtvilo grobno,
Mir i strava oko mene stoje.
Kroz prirodu, preko drva, ružno
Jesen ide; gole grane ćute.
I crnilo obavilo tužno
Koru, vidik, vreme i minute.
Bol klonuo; magla i bregovi
Nose misô . . . i želje se kriju;
Tamne slike, blede kao snovi,
Šušte propast, ko bi znao čiju!
Spava mi se. Još da legne telo
U taj sumor, mrtav, što se vije.
U tu dušu, u ropac, opelo,
Da potone sve što bilo nije.
Da potone . . . i da magle sinje
Obaviju: na časove bone
I na ljubav da popada inje
I zaborav . . . I da sve potone.
Ostavite komentar