Sumatra

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.

Pomislimo: kako su tihi, snežni vrhovi Urala.

Rastuži li nas kakav bledi lik, što ga izgubismo jedno veče

Znamo da, negde, neki potok, mesto njega, rumeno teče!

Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,

dušu nam uvija, sve tešnje.

Beskrajnim mirom plavih mora, iz kojih crvene zrna korala

kao, iz zavičaja, trešnje.

Probudimo se noću ismešimo, drago, na mesec sa zapetim lukom.

I milujemo daleka brda i ledene gore, blago, rukom.

Miloš Crnjanski

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*