Jetrvice adamsko koleno

Ona znade šta je sirotinjstvo
(Od maloće sirotica bila):
Prije Mirku bela hleba daje,
Prije Mirku nego svom Marinku;
Kad ‘no sveta nedeljica dođe,
Kad iziđe na sokak međ’ druge,
Njena Mirka na krilo posadi,
Svog Marinka do sebe na zemlju:
Nitko ne zna da je sirotica,
A da Mirko svoje majke nema.

Kad ‘no sveto Vaskrsenje dođe,
Kad na deci ruho pokrojiše,
Kakvo Mirku, onakvo Marinku
Čisti skerlet i zelenu svilu,
Svako misli i svako se divi,
Kako strina neguje ih oba,
Kao da su braćica rođena.
Kad Koviljka u crkvu pošeće,
Obojicu vodi za ručicu,
A sav narod strinu blagosilja
(Sam li Gospod iz nebeskog carstva):
„Oj, Koviljka, koleno adamsko!
Prosta duša tvojih roditelja,
Koji su te porodili mudru,
Međ’ tuđu te braću otpravili,
Pa ti znadeš šta je sirotinjstvo.“

Bože mili na svemu ti hvala!
Tako radi jetrva Koviljka;
Ona hrani oba svoja sina,
Hranila ih do sedamn’est leta.
Kad nastalo leto osamn’esto,
Pisat’ pođe carevi vezire,
Pisat’ pođe po zemljici carskoj
I on kupi na carevu vojsku:
Gde u kući četir’ muške glave,
Od četvoro uzima trojicu;
Gde trojica, uzima dvojicu;
Gde dvojica, onde obojicu;
Gde je jedan, i onog jednoga.
Redak dođe Koviljkinu dvoru
Da joj idu Mirko i Marinko,
Da joj idu na carevu vojsku.

Kad je bilo u boju prvome,
Kad u vatru deca udarila,
Puče puška, iz te vatre prve,
Puče prva pa ubi Marinka.
Sam ostade sirotica Mirko,
Sam ostade na carevoj vojsci;
Vojevao za devet godina,
Kad nastala godina deseta,
Prekide se ta careva vojska,
Ne zna Mirko na koju će stranu;
Da li strini da li svetu belu? —
Okrete se svojoj miloj strini.
Daleko ga ona ugledala,
Pa je preda nj stara išetala:
„Čedo Mirko, a gde je Marinko?“ —
„Oj, boga mi, moja mila majko,
Jer za drugu bolju ne znam majku,
Kad smo bili u boju prvome,
Puče puška iz te vatre prve,
Puče prva, te ubi Marinka.“

Zaplaka se jetrva Koviljka,
Pa govori sirotici Mirku:
„Čedo Mirko, odi bliže strini,
Ja ne imam da zagrlim sina,
A ti nemaš da t’ zagrli majka:
Odi, Mirko, da t’ zagrli strina.“

Neistorijski ciklus