Kad jeknu zvona s crkvice stare
Tiho i bônô kroz noćni mrak,
A suvo granje zašušti blago,
Ljubeći prvi zoričin zrak —
Svetinje puna duša mi leće
Tamo, gde večni boravi Bog,
Pa mu se moli molitvom blagom:
O, čuvaj, Bože, anđela mog!
Anđela onog, što bludi noću,
I s duše goni nesnosan san,
I duši mojoj kreposti daje
U gorki časak, u strašan dan.
Anđelskim krilom neka me štiti
Kroz život ovaj mučan i klet —
A smrt kad dođe, nek sa mnom onda
Ka nebu zračni upravi let.
1 Dižemo ruke Ulica se u nebo penje Obaramo poglede Krovovi u zemlju silaze Iz svakog bola Koji ne spominjemo Po jedan kesten izraste I ostaje tajanstven za nama Iz svake nade Koju gajimo Po […]
Jest, nema na tebi ni jednog dela da se mome oku mogao da skrije, ni jednog prevoja blistavog ti tela da se moj poljubac na nj spustio nije. Znam te tako dobro: u rastanka čaše […]
Nikad se ne zna ko koga lovi, ko kome kada zamku sprema, koji su oni, koji su ovi, gde zverki ima a gde nema. Tako je to u pravom lovu — lovac u žbunu, a […]
Copyright © 2013 - 2023. Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar