Boreas smrti :
Međa je jezgro krika, zvezde čije ime slika.
Smrt je oko što pretvara tišine u stanja.
Iskopaj prognane listove,
u potvrdi nepomične krvi,
pesak prinosi kao krv,
kraj pepelu čela.
Zid je okvir ptice,
postanak bez dana.
Poslednja pesma je noć koja se poriče.
Noć je ugašena smrt cveta zasađenog poslednjom vodom.
Pesak nad morem je očaj van oka.
Između kapka i vetra je rečenica.
Krv je poslednja svest pučine.
Komad noći je Tvoja smrt u rečima bez peska.
Samo vreme smrti se povećava kroz naziv ptica,
svaki je plamen postanak samoće,
oblik Sunca blizu šuma bez krvi,
svaki je dan sećanje smrti,
kostur pronađen u telu vetra.
Suza iza groba vezuje glas i predmet vode.
Nestaće sročeno drvo obloženo vatrom.
Hod je magla što kasni u preobražaj pre reči.
Polovina oka je zanela povratak istine.
Sneg će preneti misao u pticu koja se pretvara u svet.
Postanak svesti je pronađen u zaveri
prema svim stenama u Suncu.
Vatra: moje oko ne stvara vode, trgla sve je reč.
Ostavite komentar