Rani zorom da uloviš studen,
grumen blata i jaram od zlata.
Ràno moja moj derane mili,
dolovačkim šorom huče, cvili,
vetar ladan da njime poletiš…
Paor sobom uvek tugu vuče,
pa mi srce za tebe još tuče.
Digod budeš da se mene setiš.
Rani zorom moj derane mili,
pre no što raniš idem i ja.
Tamo di su noćom svici snili
sveća samo jedna nek zasja.
Nemoj da te tuga kakva mori,
ako ti kroz snove ikad ódam.
Samo kratko da pomognem zori,
samo da joj sunca za te podam.
Od zvezda da ti kapu skujem, da te čuva. Da te pod njom niko ne spazi, ne vidi… A od oblaka načinim somot, pa ti sašijem prsluk, kad duva i bridi. Onda ga izvezem srmom […]
Neću znati da me nema kada me jednom ne bude bilo. Al’ ću i tada dok spavaš spustiti glavu na tvoje krilo i šapnuti ono što već znaš: „sve si mi na svetu, moje milo“. […]
Na poljima još krvi osta u prahu zemlje satrta i u korenima mnogih izdanaka mladih. Rađa se sa suncem duh starine i postojanja večnog u vremenu što ga nekad’ davno gradih… Na poljima još vetar […]
Copyright © 2013 - 2025. Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar