Besi

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine, –
Mutno nebo, mutna noć.

Saonice stepom klize,
Zvonce zvoni cin – cilin,
Na tom putu mor’o bi se
Užasnuti svaki džin.

”Teraj momče!” – ”Zalud muke;
Konj zaspao, kajas krut;
Mrzne mi se već i ruka,
A ne vidim nigde put.

Propašćemo, – zlo je, zlo je,
Kucnuo nam je zadnji čas.
Pred nama se hale roje,
Besi skaču oko nas.”

”Eno jedan zube kesi;
Drugi me je pljuno – hu!
To su besi, to su besi,
Raduju se našem zlu.

Sad je jedan trč’o levo,
Konje gur’o u prolom,
A drugi je okom sevo
Nakom vatrom paklenom.”

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg se vitla sa visine –
Mutno nebo. mutna noć.

Sad ni mači – jao, jao!
Opet zasta zvona zvuk.
”Šta je ono?” – ”Bog bi znao –
Neka klada, – il’ je vuk.”

Sikću, pište noćne strave,
U grud’ma ti hrabrost mre;
Konji ržu dižeć’ glave –
Kakva j’ ono avet, gle!

Lete konji k’o pomamni,
K’o da j’ orkan odstrag;
Iza onih jela tamni’
Cereka se neki vrag.

Iz daljine nešto kulja,
Ne znam je li dim il’ sen;
A urliče neka rulja
Vrteći se u vreten.

Čudna huka, čudna buka,
Ne znam uzrok, ne znam smer, –
Sahranjuju l’ kakvog smuka,
Il’ udaje daba kćer!

Kolutaju magluštine,
Mesec gubi svoju moć,
Sneg vitla sa visine –
Mutno nebo, mutna noć.

Razuzdani besi lete,
Raduju se našem zlu,
Krici njine pesme klete
Kroz srce mi prodiru.
Al’ gle, čoveku čovek reče,
Drveta toga da se lati,
I čovek pođe kad padne veče
A s otrovom se zorom vrati.

On smrtonosnu smolu nosi,
S učmalim lisjem kobnu granu
I znoj mu bledo čelo rosi,
Kad zadihan u šator banu.

Kad gospodaru svome dade
Granu sa jedom ovim kobnim,
Ko mačem posečen on pade
I zaspa snom dubokim, grobnim.

A knez u otvor strele spusti
I ljuta smola u njih uđe,
I srt on s njinog vrha pusti
Na susede i zemlje tuđe.

Aleksandar Puškin

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*