Sujeta

Sujeta ljudska, jao što je gadna,
kao da je svake tuđe stvari gladna.
Tako je slaba, u njoj ne sija ništa,
Svak’ ko je ima, tu su mu utopišta.

Nego, tako je i glupa, ničemu ne služi,
ona se samo sa slabostima druži.
A nekako želim da poručim svima,
svaki živ čovek, svoj dar ima!

Niko nije braćo, dalji od poda,
svako svojim putem kako ume hoda,
na rastojanju istom svi smo mi od zemlje,
srce nek je naše Božiji atelje.

Probaj stići Njega, e tu kraja nema,
tek kad korak pođeš, bezbroj je dilema,
ka svetlosti hodajmo a ne da se brukamo,
i po prašini ovoj, međ’ sobom se trkamo.

Kad razmislim bolje, malo me i stid,
katkad i ja nasučem se, na slabosti hrid.
Ne gutajmo zamku tih mračnih dubina,
držimo se moćnih svetlosnih visina!

Aуторска права / copyright © Татјана Веснић

Tatjana Vesnić