Ciklus-petlja. Nemoguća misija

Želela bih (opet) da se otisnem
Bez frtutme i nervoze
Koji prate pripremu za svaki put
Praznih kofera, prazne glave,
Da ne ponesem ništa
Čak ni samu sebe-
Bar ne onaj negativni deo
Da obilazim gradove
iz svojih snova
ili svetlih sećanja
ponekih uhvaćenih
na fotografijama
koje nikada ne gledam.
Da šetam, lebdim,
bez po muke
bez čekanja u redovima
ili straha da ću da se izgubim
ili da će neko da me opelješi
ili popreko pogleda
i bez pravljenja fotografija
koje opet nikada neću gledati,
lišeno istorijskog konteksta,
raznih objašnjenja,
muke oko smeštaja, prevoza,
bez iznenađenja tipa
portugalsko mleko sa lukom.
Da doživim lep, sunčan dan
da osetim boje i zvuk
i mirise koji ponajviše
čine neko mesto
koje ni smart tv ma koliko bio smart
ne može da dočara
da me ne napušta entuzijazam
onog pravog putnika-namernika.
Al` to je što je,
Što se putovalo, putovalo,
Bilo je tu i radosti i patnje
A bez patnje, kažu,
Nema ni (prave) umetnosti…
Sve ovo suviše liči
na priču o onom krajnjem putu
od kog toliko strahujemo,
ali to je samo privid
jer ja bih ipak da se vratim
u svoj nemar i prljavštinu
i mali stan zatrpan bespotrebnim,
besmislenim stvarima
iz kojeg ću kad-tad
opet poželeti da pobegnem

Olivera Goles