Pletem svoje gnezdo iznad vaše glave,
Toplije od gnezda u orla i laste;
Vetar otme granu ili vlakno trave,
A, ko cvet džinovski, ono ipak raste.
Sve mu mirne zvezde svetle kad se smrkne,
I puno je sunca, kao čaša vina;
Zmija na po puta zastane da crkne,
Držeć mrtvi pogled put naših visina.
U gnezdu će biti sve ćutanje šuma,
I sve pesme reka u jutru kad sviću,
I sav strasni miris s rascvetanih huma –
Dokle zlatno perje raste mome tiću.
Pletem svoje gnezdo visoko nad vama,
A još niko ne zna mesto toga gnezda –
Ono ide kao što nad obalama
Putuje u nebu izgubljena zvezda.
I po mirnom putu od mene do Boga,
Ide čudno gnezdo, kao bajka gola;
A svi zvuci otud što dopru do koga,
To je glas još nikad nečuvenog bola.
Ostavite komentar