Kad bi breza ispričati znala
sve ljubavi male što se zbiše;
pod krošnjama svojim što je krila,
još na ljubavi prve sve miriše.
I ta kleka, mala, kad bi znala,
sama bi se vodi dodvorila;
ne bi, više, kišne kapi krala
i ne bi sama na vrh brega bila.
Da je vrba zavodnica bila
i u svome hladu tajne krila,
možda, više, tužna ne bi bila,
već bi svoje grane visoko razvila.
Kad bi sreća ko jabuka bila,
da je zgrabim obema rukama,
još bi ona sveže mirisala;
ne bi ljubav, više, bila sama.
Ja nisam sviko gledati u oči ubogu šutnju što nemir mi stvara; kad sve je manje snage, sve je manje moći, a prividna tišina vid mi zavarava. Jer ponekad je šutnja veća od reči, kao […]
Tek što je kiša prestala da pada i posle kiše, kao luk, pojavi se duga, uzimam čamac i otiskujem se od obale i odlazim pravo na pučinu; da u osami pronađem mir i tišinu i […]
Jesenji dani u mom selu su vlažni i tmurni. I noćas celu noć kiša pada i moje srce je zbog toga tužno. Već dugo ne dolazi san na oči i ja ću je, po svemu […]
Copyright © 2013 - 2025. Prelepa poezija | Izrada sajta - OP
Ostavite komentar