Kneževa zvezda

Bojan Stanišić

I sad se još čuju tih ratnika glasi,
što zemlja im primi zadnje krvi kap;
neznane im grobove hladan kamen krasi,
uklesanih pismena davno nesta trag.

Napustiše dvore sve velmože moćne,
pomrači se nebo, ukaza se znak;
u daljine gledaju stare straže noćne,
ukrstiše sudbine jatagan i mač.

S ognjišta iskre i predaka seni,
kô ptica jato polete u mrak;
iz raspuklih ljuski mrtvih tela bledih,
izlegle se duše i svetlosti zrak.

Ràzgoni tad anđeo te pokrove noći,
ukaza se bezdan, otvori se put;
od istoka zvezda knezu već će poći,
uhvati se orao za visine skut.

Iz lobanja belih gde pade to seme,
ponikoše drvo i ulaz u hram;
zašušta lišće kô teško breme,
na krilima zmaja java i san.

Prinese sunce mesec na žrtvu,
kroz koren i stablo poteče krv;
pođoše vitezi hromome vuku,
bivo lava probode na smrt.

Sa svodova plavih kô s morskih dubina,
dok jato riba pliva uz val;
Iz zenice oka što gleda iz daljina,
u osvit zore glasno kriknu ždral.

Kroz vekove davne i daleke pute,
ta života zrnca još biju uglas;
iz šuma pod kosom svoj povratak slute,
preko poljâ božura kô polena prah.

Bojan Stanišić

1 komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*