(Smrt cara Uroša)
Ućutaše noćas i reka i bor,
žagori ljudski i sove huk;
glasnik što juriše da stigne u dvor,
razbi očas taj grobni muk.
– Ta stani! Ko si! – povika tad,
ta straža noćna što čuvaše grad;
tad uzviknu glasnik, surov i mlad:
– Carstvo naše sustiže pad!
Spusti se namah kô pokrov ta kob,
ta slutnja daleka u zao čas!
Na spaljenoj zemlji tek postavljen grob,
vrele još kosti cvile uglas.
Ti pogledi prazni i koraka trag,
jedva da reč ko izusti tad;
u tami noćnoj on dočeka pad,
umro je neznano nejak i mlad.
Kroz zemlje i dvore smutnja i strah,
s njegove kule gavran graknu tad;
nad krvavom krunom pepeo i prah,
svak već sprema svom susedu pad.
Velmoža silnih proli se krv,
što porod im zatre mačeva zvuk;
dok bele im lobanje glođe taj crv,
po magli s ruševina još zavija vuk.
Ostavite komentar