Tek, sunce se zaroni u daleki breg.
Ni oči ne želeše da upiju mrak.
Njihov je put teži no teg.
Neraskidiv od postoja njihov je brak.
A ljubav vode već godina bez broja.
I nema raskida dok svet postoji .
Razlike u njima, deo su spoja.
A život satkan u crno beloj boji.
Možda su mogli sa drugima poć.
Možda im svakom drugačiji san.
Možda je drugog volela noć.
Možda je drugu voleo dan.
Spojiše se nekako veoma davno.
I nema im druge, nego doveka tako.
Sve im je sada dosadno i ravno,
a voleše se jednom silno i jako.
Otkud ta dogma i zakon bez prava.
Otkud su imena njihova ukleta.
Jednom je san, drugome java.
A veza je njihova ipak sveta.
Možda se boje da leđa okrenu,
jer nebi bilo pošteno za druge.
Možda bi nestalo sveta u trenu,
a podneti ne mogu tolike tuge.
– Neka te rano. – prozbori ona.
– Neka me pečeš, ja ću sa tobom.
Nema meni kože ni zaklona.
Ljubav me zauvek učini robom.
Da li baš svaka ljubav uvene,
jer godine ubiju klicu u nama.
Ne mogu nestati ljubavi sene.
One nas prate kroz život godinama.
Tu je ona, samo ćuti i drema.
Jer ipak dugo, jedno drugo prate.
Do beskraja će, druge im nema.
Samo još ljubav u srca da vrate.
Nad njima ponos ima moć.
A polet im čeka glas umilan.
Ipak ga voli, robinja Noć.
Gospodar njen, zove se Dan.
Ostavite komentar