Još jedan dan na jezeru!
Prošlo je podne i sunce je već užeglo.
Smestih se u hladu divljeg kestena,
da utonem u misli svoje
i napišem još jednu pesmu.
Dok sunce po jezeru zrake rasipa
i talasi šume i zapljuskuju obalu,
zapahnu me dah svežine jezera.
Sasvim slučajno spazih te!
Išla si obalom i zastala;
pogledala si i nasmejala se.
I ja zastadoh i prestadoh da pišem!
Samo sam stajao i gledao
i radoznalo pitao se:
,,Devojko, odakle te poznajem”?
Crna kosa ti je, bila, raspletena,
a razdeljak, beše, zamršen.
U laganom hodu ušla si u vodu
i zaronila nekoliko puta.
Izašla si, obukla se i otišla!
A ja sam, i dalje, stajao i gledao.
I ne priđoh ti! Ne znam zašto!
Ne izustih ni reč! Ne znadoh!
I pesmu ne napisah! Zaboravih!
Dan izmiče i sunce je na zalasku.
Uzimam svoje stvari i odlazim,
i dalje, pitajući se:
,,Devojko, odakle te poznajem”?
Ostavite komentar