Crna kosa, lice belo
u san dođe gordo, smelo,
obučena sva u belo.
Da l’ je zora il’ san vlada,
ne pozna se odmah tada.
U toj tami i čuđenju,
vidoh senu nasmešenu
i svečano obučenu.
Ono vreme davno prošlo
kao da je u san došlo,
vratiše se uspomene
kao teret sreće jedne.
U mislima slika njena
i na zid je prenesena
biće stena uspomena.
Na jastuk se vrati glava
da li ona mirno spava,
pitanja su kao zora
ali nema odgovora
i sve mutne misli stoje
broje noći, dane broje,
koliko je prošlo zima
i studeni hladnih s njima.
Broj se ne zna nit će proći,
tužna starost pre će doći.
Tako srce odgovara
na pitanja zaostala.
U glavi se magla stvara
teče reka zaborava.
Samo srce odoleva,
čuva ljubav, tugu skriva
u životu tako biva
da se ljubav ne sakriva.
Za tu bolest nema leka
skrojena je za čoveka
i njemu je namenjena
da toj muci nađe mira.
Šta još vide oči snene,
vide dušu, misli njene.
Sa njima bi da pričaju
njene tajne da doznaju,
da otkriju slatke snove,
da l’ ih nova ljubav zove.
Tako misli odlutaju,
malo mašti volje daju
svašta sebi dopuštaju
da istinu ne poznaju.
Uzbudi se srce ledno,
traži osmeh lice njeno
što je davno izgubljeno.
Sve se nada da će moći
do ljubavi stare doći.
Ta je slika izbledela
i njoj više nade nema,
ta je nada zakopana
anđelima darivana.
Ona, ko zna s kim je sretna,
s drugim ona želje bere,
u ljubavi i uz sreću,
u baštici i u cveću.
Ovi snovi dugo traju,
košmar šalju ne prestaju,
noć u bure pretvaraju,
hoće stati i prestati
hoće mira duši dati.
Ona ne zna, ne sme znati,
ona ne zna tugovati,
nek je svugde sreća prati.
Ostavite komentar