Novembarski dani

Dušica Banjanac

Lišće požutelo, uvelo, slabašno,
Jedva se drži na staroj grani,
Stanje u umu podjednako strašno
Pitajući se, zaista, ko je na čijoj strani.

Vetrić duva i nosi sve pred sobom,
Kao da želi očistiti i duše,
Ali one su iskrene samo pred sobom,
Dok se u sopstvenom smradu guše.

Imamo li pravo na normalan život,
Na san, nadu i poneku sreću,
Ili se sve na kraju svede na ćivot,
Na plastičnu kesu ili možda vreću.

Eh živote, još bih da te živim,
Da se smejem, igram i ponešto pravim,
Da umeću života još malo se divim,
Da zlo i nesreću mogu još da svarim.

Čamotinja pritisla je dane,
Sivo, crno, sve je oko nas,
Oni loši i sutra i lane,
Šta je običnom čoveku spas?

Kiša pada, al`ne pere obraz,
Pravi bare i kupi prašinu,
U ogledalu je isti onaj odraz,
Samo prekida bolnu mi tišinu.

Koliko košta dostojanstvo,
Čemu se treba prikloniti,
Šta je ustvari bogatstvo,
Kome reč pokloniti?

Kiša novembarska polako pada,
Ne sluti da ništa ne može da spere,
Čovek će svakako da strada,
Ljuta tuga srce dere.

Dušica Banjanac

Ostavite prvi komentar

Ostavite komentar

Vaša imejl adresa neće biti objavljena.


*